ZAPISI IZ PODZEMLJA – prema romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog – dramatizacija i režija Ana Djordjević – premijara na Sceni Bojan Stupica JUGOSLOVENSKOG DRAMSKOG POZORIŠTA, utorak, 11.maj 2010.
Istina je da sam od mladih, gimnazijskih dana, čitao Dostojevskog i to njegovog IDIOTA i da sam taj roman kasnije više puta ponovo čitao i neke scene skoro naučio napamet, toliko da sam ih često u zamišljanjima i razmišljanjima, bludnjama mladalačkih propitivanja granica mašte, sećam se – često sam ih zamenjivao za neku krhku realnostr, jer su mi se te neke scene činile dublje i intersantnije – bar u zamišljanju stvarnosti. Čitao sam i druge knjige koje je pisao Dostojevski – PONIŽENI I UVREDJENI su bili u skromnoj kućnj biblioteci, na dohvat ruke, BRAĆA KARAMAZOVI…ZLOČIN I KAZNA – ali ništa mi nije bilo tako strašno i tako moćno, kao priča o čoveku na ivici zdravog razuma, o Knezu Miškinu i njegovim doživljajima sveta ljubavi i sveta prijateljstva, sveta uspeha i poraza u medjuljudskim i društvenim kontaktima…Sve mi je nekako bilo razumljivo i blisko – kao da sam i sam bio u tim situacijama, bez obzira u koji bih se karakter kada pretvorio, dok prolazim kroz pokoju scenu, ponovo i ponovo, danju i noću, da učim neki drevni život i neka drevna iskustva, da učim od velikog Dostojevskog!
Posle, kad sam čitao i slabija dela – kao što su KOCKAR, BELE NOĆI i ZLOČIN I KAZNA…shvatio sam da je jadni Dostojevski pisao mnogo i naročito se bio posvetio pisanju u podlistcima nekih novina, koje su uglavnom čitale sentimentalne duše, željne površne patnje i stradanja nevinih, na formu današnjih telenovela iz Španije, Meksika ili iz Italije. Gledao sam i jednu davnu predstavu prema tekstu ZAPISI IZ PODZEMJA – igrao je Mida Stevanović, tada još mladji glumac sa dušom baš nekako za Dostojevskog – umeo je da se razdere, da gleda onako prevrnutih beonjača, da skače i govori istovremeno, umeo je mnogo da plače u toj predstavi…ali ni tada ni danas – ne sećam se o čemu je ta predstava uopšte bila, iako ju je režirao moj prijatelj Slavenko Saletović, u jednoj svojoj, da tako kažem, OZBILJNOJ fazi pozorišta…U svakm slučaju, predstava je bila MONODRAMA – jedan čovek je tu pričao neku gorku ispovest o nekim svojim gresima i nešto se grdno kajao i bojao se Boga, ali zašto i šta je on to uradio – nikad nisam saznao, dok sam gledao prdstavu, pre nego što bih slavno zaspao i budio se samo kad Mida zagrmi na nekoga iz svog sećanja.
Uostalom, Dostojevski se i igrao uglavnom tako – sa jakim emocijama, pun preokreta i pun eruptivnih monologa i dijaliga, bar je to tako bilo u predstavama koje sam ja gledao – jedna je bila ZLI DUSI u Narodnom Pozorištu, sa Ljubom Tadićem, predstava koju sam takodje, slabo shvatao, a nije me se doimala ni najmanje. I bio sam godinama sklon da, prosto izmestim Dostojevskog sa prvog mersta svog čitralačkiog iskustva i da to mesto dodelim slavnom Tolstoju, sa lakoćom – baš zbog mnogo tog nepojmljivog i nepojamnog duha VERE i BOGA, koje sam, kao zakleti ateista, iskreno izbegavao, gde god da se nadju.
U utorak uveče gledao sam predstavu ZPISI IZ PODZEMLJA na Sceni Bojan Stupica u JDP-u, u dramatizaciji i režiji mlade ali iskusne Ane Djordjević. Svi se dobro sećamo suptilne i tačne predstave po tekstu ŠVABICA Laze Lazarevića, koju je ova rediteljka sigurnom rukom provela kroz društrvene i lične problčeme nekadašnje Serbije Na Istoku, kao i kroz naše vreme surove ograničenosti na mali prostor komunikacije. Gledajući preksinoć ovaj dramatizovani materijal, suštuinsku monodramu – ispovest, gledajući predstavu ove rediteljke, bilo je jasno da je u pitanju ozbiljna studija vremena, karaktera, društvenih normi i odnosa, delo koje je čvrsto ukorenjeno u literaturu Dostojevskog, shvaćenog filozofski duboko, intelektualno britko i funkciuonalno. Filozofski – gledali smo materijal bogat asocijacijama na doživljeni Egzistenijalizam Sartra, ili možda još i više pisca KUGE i STRANCA, Albera Kamija. Osnovna dilema predstave postala je – izrečena više puta od strane klasično pametnog na narodski zdrav način – sluge koga majstorski igra, sa osećajem za karakter i za istinitost – odlični i sve bolji, Marko Baćović – dilema sažeta u pitanju – DA LI JE BOLJE BITI MRTAV ILI ŽIV?..po svaku cenu i uz sve isprike i uz sve krivice – ostati samo – prosto, tako – ŽIV – biti živ, a ne MRTRAV – ni zbog čega nikad ne umreti, ako se to ikako može!
Foto: Emma Szabo
Proučavajući tu krucijalnu dilemu egzistencije, ovaj sluga se naravno, opredeljuje za BITI ŽIV pošto-po-to. Rediteljka je sa glavnim junakom večeri, glumcem neslućenih modernih potencijala – Srdjanom Timarovim, posegla u najdublja iskustva filozofske i psihološke ezoterije previranja slutnji i odluka, nada i ciljeva, uspeha i tlapnji…Srdjan Timarov je, posle studija u komadima DŽIPSI TROLMAN i POMORANDŽINA KORA, u radu sa mladom rediteljkom Sladjanom Kilibardom i iskusnim Goranom Markovićem, došao u jednu posebnu fazu sintetizovanja iskustva i talenta, došao je do neke iskrene istine o životu, svom i našem, tako da je mogao da, na ovako poseban – MODERAN način, igra filozofske dubine i psihološke i društvene ponore koje nudu Dostojevski, a reditreljka Ana Djordjević, ne da ne izbergava, nego ih produbljuje i približava nam ih, hrabro i moderno, koliko je to uopšte moguće.
Zapravo, gledali smo jednog starog barda Dostojevskog, pisca uronjenog skroz naskroz u XIX vek – gledali smo njegove ZAPISE IZ PODZEMLJA, u modernoj verziji, sasvim na način najmodernije Britanske dramske škole, ili na način Američkog savremenog i najboljeg dramskog pisma. Tako smo dobili jednog SVOG Dostojevskog, koji govori o problemima skoro na margini problema o kojima se skoro i ne govori – o nekom ličnom moralu, o nekoj ličnoj odgovornosti, o nekom ličnom, posebnom putu u društvo koje ga razume ili ne razume iz nekog naročitog razloga… nekog razloga koji mi polako i sami preživljavamo. Radi se o ljudima i likovima koji žive u vremenu u kome se moral tek stvara i u kome se kodeks ponašanja PONOVO osvešćuje i potvrdjuje svakodnevnim iskustvom. Četiri odlične uloge groznih, nazovi prijatelja, igraju tačni i precizni – Marinko Madžgalj, Bojan Lazarov, Djordje Marković i Slobodan Tešić
Jedna od najvažnijih tačaka na kojima insisitira dramatizacija i režija, pa time i gluma odličnih glumaca – jeste vrsta ironije i kritičke analize duboko psihološkog i duboko filozofskog sadržaja, koji se pažljivo pozorišno izlaže. Pratrili smo objektivizovanu fabulu i pratili smo priču o čoveku u situacijama jednog izuzetnoig života, jednog bednog života u kome svi učestvujemo i kad nam je najteže, razumemo sve tegobe o kojima se govori. I baš ta OBJEKTIVNOST kojom se boji svakai element predstave, daje modernost i specifičnu razumljivost i upotrebnost ove predstave i njenih složenih, a jednostavnih situacija. Tako i dve scene sa prostitutkom, kao neki moralni centar slike iskliznuća vremena iz zgloba – dve scene sa izuzetnom mladom glumicom, Jelenom Trkuljom u tragičnoj ulozi Lize, govore jasnim pozorišnim jezikom o složenom sklopu raznovrsnih slojeva društvene i intimne komunikacije, komunikacije koja se prlja kako se sve u društvu i prlja – zbog praznine i nemorala, zbog besperpektivnosti, zbog mnrtvila koje vlada medju gladnim i ispraznim ljudima, koje niko neće pomeriti iz kolotečine grupnog poraza i niko ih neće skrenuti sa njihovog puta u smrt!
Te dve scene, kao i nekoliko intimnih scena u kojima se glavni junak u igri Srdjana Timarova, nadmudruje sa slugom Apolonom – Markom Baćovićem, sama su suština pozorišta, kao tribine o moralu i čovekovoj odgovornosti. Jer jasnoća i silina, a istovremeno suptilnost, sa kojom su ovo troje glumaca, svako sa svoje strane i svako iz svog ugla, doneli probleme iskustva i nasledja, beznadja i praznine, zaludne težnje ka ljudskosti… sve to, prikazano atraktivno, jednostavno i pozorišno jasni i moderno – to su bili najvii dometi savremenog, kritičkoig i odgovornog pozorišta – danas i ovde!..Bravo!..Čestitam! Nazdravlje!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – četvrtak, 13.maj 2010.
