Boravak Antonije Pirožkove u ukrajinskoj luci iskoristila je reporterka ruskog uglednog i uticajnog dnevnog lista „Izvestija“, Snežana Pavlova, da s njom razgovara o uzrocima hapšenja autora „Crvene konjice” i o sudbini njegove zapljenjne arhive.
Najpre je razgovor vođen o maketi spomenika koji se, kako je rekla Pirožkova, svideo celoj njihovoj porodici, jer je „spoljašnost urađena sa velikom dozom verodostojnosti, a pogođen je i lik pisca mislioca koji je živeo u teškom, tragičnom vremenu.Što se pak same suštine tiče, Babelj je bio zagonetna i protivurečna ličnost, a koliko sve to sadrži skulptura, teško je reći na osnovu njene fotografije i makete“, rekla je stojednogodišnja supruga velikog ruskog pisca jevrejskog porekla. O samom poznanstvu sa Babeljom, njegova udovica priča kao o sižeju za ljubavni roman čija se radnja dešava u vreme jedne od sovjetskoh petoletki.

-To se desilo otprilike godinu dana pošto sam pročitala njegove prve priče.Godine 1932. nas oboje, istina, nezavisno jedno od drugog, smo bili pozvani na ručak koji je u Moskvi priredio Ivan Pavlovič Ivančenko , predsednik koncerna “Čelik Istoka”, koji je upravljao svim metaloruškim zavodima Sibira i Dalekog Istoka , inače bio veliki obožavalac Babeljevog književnog dela. Naš domaćin je mene poznavao iz preduzeća „Kuznjecstroja“ u kome sam radila nakon okončanja Sibirskog Saobraćajnog fakulteta, Babelju me je ovako predstavio: “To je inženjer –konstruktor zvana Princeza Turandot“. Ivančenko me nije nikad zvao drugačije otkad je jednom, posetivši „Kuznjecstroj„  pročitao na zidnim novinama kritički osvrt o meni pod naslovom „Princeza Turandot iz konstrukcionog odeljenja”. Babelj me je sve vreme posmatrao sa osmehom i divljenjem pokušavajući da me nagovori da popijem s njim votku. “Kad je žena inženjer, a uz to i graditelj, “-
pokušavao je da me ubedi –“ona je obezna da pije votku.“ Zato sam ja morala da ispijem jednu čašu kako ne bih obrukala zvanje inženejra – graditelja.Za vreme ručka Babelj je ispričao da je dobio odobrenje da otputuje u Francusku gde mu je živela porodica. Iz Pariza mi je pisao vrlo često o svemu što je tamo video i s kim se sretao dok je bio kod Gorkog u poseti na Kapriju , a ja bih mu odgovarala, pisala o moksovskim novostima i naša prepiska se nije prekidala, tako da se za 11 meseci nakupilo mnogo pisama koja su 1939.g. oduzeta pro njegovom hapšenju i nikad dosad nisu vraćena. Dok je bio u inostranstvu veoma sam tugovala za njim .Nešto pre Nove godine dobila sam pismo u kojemu mi je napisao: ”Ja sam čovek sujeveren i neizostavno moram s Vama da čekam Novu godinu.

“Babelj se vratio u domovinu 1933.g.,- nastvalja Antonina Pirožkova,- i to bez porodice, pa smo odlučili da otputujemo na Severni Kavkaz i boravili smo u Gagrama, Pjatigordsku, Železnovodsku, Mineralnim vodama, Načiljku odakle je Babelj otišao u kolhoz u stanicu Prišibsku s namerom da tu prikuplja material za pisanje. Sva ta mesta on je odlično poznvao i vodio me po njima kao pravi turistički vodič. Uskoro po dolasku u Moskvu dobila sam od njega pismo iz stanice Prišibske iz kojeg i danas pamtim ove redove :”Živim u prljavoj izbi sa zemljanim podom. Izgaram na poslu.Juče je predsednik kolhoza s kojim sam bio u upravi, čim je se smrklo viknuo “Fjodore, upali nekako tu lampu!”

U Moskvi sam ponovo bila okružena svojim prijateljima i poznanicima , ali svi oni su mi bili neinteresantni i shvatila sam da mnogo tugujem zbog Babelja, a pred Novu godinu opet sam dobila pismo sa već poznatom sadržinom u kojmu se on jada da je ko bajagai sujeveran pa me poziva da 31. Decembra dođem u Gorolku gde će me sačekati. I sačekao me u dugačkoj ovčjoj bundi, kožnoj šubari i u valjenkama. A uveče mi je polaskao.”Kad ste sišli s voza , imali
ste lice Ane Karenjine.”Očigledno je shvatio da se moj odnos prema njemu promenio i tada smo odlučili da živimo zajedno.”

A kako je proteklo sedam godina njihovog zajedničkog života ,Babeljeva nevečna žena kaže: ”Moj život s Babeljom bio je veoma srećan, meni se kod njega sviđalo sve, njegov šarm je bio neodoljiv. U njegovom ponašanju, prilazu, gestikulaciji bila je neka slrivena gospodstvenosti , osećanje mere i elegantnost. Prijatno ga je bilo gledati, interesantno slušati, rečju- on me je potpuno očarao.”

Zamoljena da odgovori šta je poslužilo kao povod za njegovohapšenje, stojednogodišnja Babbeljeva udovica, Antonina Pirožkova, je odgovorila:”On kao pisac nije bio spoban da sarađuje sa vlašću, ali nije bilo ni zaplašivanja. Dostava je bilo, ali to je kasnije objašnjeno kad je rasvteljen
njegov “slučaj”. Do hapšenja stan mu nije pretresan. Zvanična optužba zbog koje je i uhapšen 15.maja 1939. bila je da je on navodno japanski špijun. Prijave sa optužbama i zapsinici o” slučaju Babelj “ objavljeni su u više izdanja. Njemu je kao “dever”, pratilac, bio dodeljen, kako se kasnije obelodanilo kniževni kritičar Jakov Ersberg koji je dovođen u vezu sa i hapšenjima drugih pisaca .”

O svojoj daljoj sudbini nevenčana žena Isaka Babelja je rekla reporterki “Izvestija”Snežani Pavlovoj: ”Ja sam produžila da radim u koncernu “Metrogiprpotrans” na projektoivanju moskvskog metroa, a kasnije sam predavala na katedri tunela i metropolitena na Moskovskom institutu inženjera transporta (MIIT), bila sam koautor prvog, i ,koliko mi je poznato,dosada jedinog udžbenika za probijanje tunela i metroa . Odrastala je naša kćerka Lidija, rođena 1937.”

Na pitanje gde se sad nalazi Babeljeva arhiva , usledio je sledeći odogvor :”Jedan deo je kod nas, a deo je nekom kolecionaru prodala Isakova starija kćerka Nataša. Najveći deo arhive je međutim oduzet prilikom hapšenja i dosada nije vraćen”.

Branko Rakočević