Njegov međunarodni uspeh postignut je objavljivanjem romana „Vreme heroja“ 1960. godine, koji je zasnovan na ličnom iskustvu iz peruanske vojne akademije “Leoncio Prado“. Knjiga je u Peruu proglašena kontroverznom i hiljade kopija je javno spaljeno od strane oficira sa Akademije.

Godne 1959. seli se u Pariz gde je radio kao nastavnik jezika i kao novinar Agencije “France-Presse“.

Godine 1995. dobio je nagradu “Cervantes“, koja važi za najznačajnije književno priznanje piscima španskog govornog područja.

Mario Vargas Ljosa je još jedan latinoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost posle drugog svetskog rata pored Pabla Nerude (Čile) iz 1971. godine, Gabriela Garsije Markesa (Kolumbija) koji je to prestižno priznanje dobio 1982. godine i Oktavija Paza (Meksiko) kome je nagrada uručena 1990. godine.

“On je izvanredan pisac i jedan od najvećih pisaca španskog govornog područja”, rekao je u izjavi za Rojters stalni sekretar Švedske akademije, Peter Englund.

Englund je izjavio da se Vargas Ljosa nalazio u Njujorku kada mu je saopšteno da je osvojio Nobela.

“Bio je veoma,veoma srećan i veoma dirnut”, rekao je Englund.

Nagrada od 10 miliona švedskih kruna (oko 1, 5 miliona dolara) je četvrta dodeljena Nobelova nagrada 2010. godine. U ponedeljak, 4. oktobra je dodeljena za medicinu, 5. oktobra za fiziku, a u sredu 6. oktobra, za hemiju.

Rođen 1936. godine, u građanskoj porodici u Arekipi, Ljosa je u mladosti živeo u Boliviji i zatim u prestonici Perua -Limi, dok se nije otisnuo preko Atlantika gde je u Španiji studirao književnost i stalno se nastanio u Madridu.

Nemirnog duha i spreman da se politički angažuje Ljosa se pored pisanja romana i eseja intenzivno angažovao kao kolumnista i čak se 1990. upustio i trku za predsednika Perua.

Pošto je bio poražen povukao se iz aktivnog političkog života.

U mladosti je podržavao levičarske pokrete uključujući kubansku revoluciju, ali je sredinom sedamdesetih otvoreno napao Fidela Kastra.

Mnogi latinoamerički književnici i intelektualci nisu mogli da mu oproste što se okrenuo liberalnom kapitalizmu i ideji slobodnog tržišta.

Predavač na mnogim univerzitetima u Latinskoj Americi, SAD i Evropi, Vargas Ljosa je zapažen i kao novinar i esejista.

Ovaj pisac, koji je doprineo da svet, početkom šezdesetih “otkrije” književnost Južne Amerike, objavio je desetine knjiga koje su prevedene na sve velike jezike i dugi niz godina važio je za jednog od kandidata za najveće svetsko literarno priznanje.

Godine 1995. osvojio je prestižnu nagradu Servantes, najznačajnije književno priznanje za špansko govorno područje.

Pored “Razgovora u katedrali” i “Zelene kuće” napisao je i knjige “Tetka Hilija i piskaralo”, “Povest o Majti” i druge a poslednja knjiga mu je ” Avanture nevaljale devojčice”.

Srpski čitaoci su “otkirli” Ljosu pre tri decenije kada je “Prosveta” objavila roman “Pantaleon i posetiteljke” (prevod Silvije Monros Stojaković) a najviše ga je prevodila “Narodna knjiga” sve do 2003. godine kada su štampane “Don Rigobertove beležnice”.

Objavljivanje Ljose je preuzela pre dve godine Laguna sa romanom “Avanture nevaljale devojčice”.

Na sajtu Narodne biblioteke Srbije može da se nađe 29 bibliotečkih jedinica koje se odnose na Ljosu.

Izvor: Beta, Tanjug