Antonije Isaković (1923-2002), književnik, predsednik SANU od 1980. do 1992. Najpoznatija njegova pripovetka, “Kašika”, nalazi se u obaveznoj literaturi osnovne škole.
“Sada, kada je Antonije Isaković otišao, čini mi se da se jasnije nego za njegovog života može ustvrditi da je njegova stvaralačka pozicija, uslovljena izvornim darom, a neprestano korigovana brojnim protivrečnostima političke prirode, u ponečemu indikativna ne samo za piščevu književnu generaciju, koja, silom vremena, polako prelazi u istoriju nego, više od toga, za jedan evolutivni period srpske književnosti, sav u znaku nastojanja da se reši nerešiva jednačina umetnosti i ideologije. Kako god bilo, ideološki angažman (“za” ili “protiv”, opet kažem, nije presudno bitno) nakratko je pomagao piscima da se realizuju kao važni protagonisti društvene scene, ali je štetio njihovom delu, dugoročno erodirao njihov talenat, sileći ga da se modifikuje u pravcu koji je suprotan umetnosti: pisac ne menja svet, makar imao plemenitu nameru da to bude nabolje, on ga samo konstatuje, pokušava da ga razume. Setimo se Marka Ristića, Radovana Zogovića, Oskara Daviča… Uhvatiću još mnogo dunavskih riba pre nego što neko počne ponovo da čita njihove sjajne tekstove i knjige, nepristrasno, bez senke, ako je to uopšte nekako izvodivo.”
Mihajlo Pantić
Miodrag Mića Popović (1923-1996), slikar, završio ALU u Beogradu, 1946. u klasi Ivana Tabakovića. Formirao je ”Zadarsku grupu” zajedno sa Batom Mihajlovićem, Petrom Omčikusom, Kosom Bokšan i drugima. Poznat po enformelu koji je radio u periodu od 1958. do 1968. godine, kao i po ”slikarstvu prizora”. Napravio je i nekoliko filmova, šezdesetih godina, od kojih su neki bili i zabranjeni. Ovogodišnji dobitnik Nagrade Mića Popović je Želimir Žilnik za svoj umetnički rad.
Slobodan Selenić (1933-1995), pisac i kritičar, dopisni član SANU, dobitnik NIN-ove nagrade, 1980, za roman “Prijatelji”. Po njegovom romanu “Ubistvo s predumišljajem”, 1995, snimljen je film.
“Globalno, postoje dve teorije. Jedna je sinhronijska, a druga dijahronijska. Po Marksu, sve se kreće, okolnosti nikada nisu iste, iz jednih izrastaju druge, uslovljene su jedne drugima. On, ipak, u krajnjoj liniji govori o napretku čovečanstva. I, naravno, tome su suprotstavljene, po mom mišljenju, legitimnije teorije da se menjaju neke parafernalije, da se menjaju neki spoljni oblici života , ali da se sam čovek, pa prema tome i društvo, vrlo sporo menja. I zbog toga stičemo utisak da se stvari ponavljaju. Prosto, čovek ostaje neizmenjen, čovek ne može da proizvede drukčije društvo nego onakvo kakav je on sam. Kada on postane socijalniji i tolerantniji, onda će proizvesti jedno socijalnije i tolerantnije društvo. A to ide sporo, ni izdaleka onako brzo kao, na primer, u tehnici i u nekim drugim saznanjima”, kaže Selenić u intervjuu koji je vodio Feliks Pašić.
“Mrtva priroda” Miće Popovića
