У Вишој педагошкој и Вишој спољнотрговачкој школи касније мења статус у ванредног (и вечног) студента. Наиме, морао се запослити (Савезна управа царина СФРЈ) да би издржавао мајку и четири млађе сестре (јер оца, браће, стричева… куће и завичаја више није имао). Његов посед и завичај су, уз благослов ондашње државе, узурпирали а узурпатор и злочинци, ради братства и једниства, амнестирани од оних што су отели власт. Безмало школовао се као Џек Лондон и завршио «Моје универзитете» Максима Горког.

Фебруара 1980, са семинаром Александра Нејгебауера, прихвата хаику са зеном и открива нови свет, свет у коме је требало заборавити до тада усвојена хришћанска знања и начела. (Његови ученици су, такође, посредно, постали апологете класичне јапанске хаику поезије, без икаквих помодних преформирања и реформисања оног израза којег је проверио широки свет са висине векова) Тај семинар ће еволуирати у тзв. «Хаику час» – деминутивно, а фактички у хаику школу при КОВ кроз коју ће многи Југословени проћи (углавном посредно) системску обуку на књижевним и другим вечерима и кроз веома разуђену кореспонденцију, у земљи и ван ње (архивирано је најмање 600-700 опширних, маратонских писама – малих есеја – мала дописна школа).

Захваљујући његовом залагању 1982. године је покренут Југословенски песнички/хаику маратон Вршац, коме је 1985. придодат хаику конкурс, први и неколико година и једини у земљи.

Новосадски хаику клуб «Александар Нејгебауер» (основан 1993) га похваљује и награђује за изузетан допринос југословенском хаикуу и номинује за почасног члана.

Објављивао је по разним књижевним часописима у земљи и вани, као и у међурепубличким публикацијама, на српском и другим језицима.

Примао је похвале, признања, награде, домаће, стране, међународне, а додељивао их је и другим хаиђинима.

Zahvaljujući portalu Haiku stvarnost – haikureality.webs.com, donosimo Vam jedan od poslednjih intervjua sa Slavkom Sedlarom, te nekoliko kritika Sedlareve zbirke ”Takvost”.

Интервју ~ Славко Седлар

Саша Важић

Српски језик се отреса од срама,
Враћа се кући из дугог изгнанства,
Сит довијања, гмизања, поданства,
Ледену грбу са себе одлама.
М. Бећковић (Навод Славка Седлара)

СВ: Већ 25 година се бавите хаику поезијом, и као аутор чији су радови објављивани и награђивани од самог почетка и као јадан од најактивнијих бораца на ширењу знања о хаикуу и нa његовом развоју на нашим (некада југословенским, а сада и српским) просторима. Шта нам можете рећи о свом пионирском раду, који се везује још за далеку 1980. годину када је један од Ваших учитеља, Александар Нејгебауер, организовао и водио хаику и зен семинаре у Вршцу?

СС: Успомена на моје зен и хаику почетке је успомена на лепоту. То време је испуњено, у првом реду, драгим и часним особама за цео мој век. А све што је везано за њих, запамћено је оним делом ума задуженим за одабрано. Отуд ми је и почетак хаикуа и хаику лепота, лепота прошарана с нешто узвишености. (Мала напомена: кад год кажем «хаику» – читајте «хаику и зен», а када кажем «зен» – немојте сваки пут учитавати и реч «хаику»)

Ти људи били су дивни, први хаиђини и зеновци, а међусобни односи – односи уважавања и предусретљивости, алтруизма. Хармонија помињања и бележења хаику међусобног односа преносила се и на окружење, тако да је тај период и леп, и попреко и по дужини.

Девидé и Нејгебауер, моји дивни пријатељи, високо образовани и хаман неограничене предусретљивости према љубитељима хаикуа и интересентима… Александар Нејгебауер је одржао у Вршцу хаику и зен семинар (а не семинаре). Девидé је држао хаику и зен трибине више пута за Југословенске песничке/хаику маратоне у КОВ-у.

Кажете „… и као један од најактивнијих бораца…(за хаику )…“ Не «као један од…», већ као један једини борац на ширењу знања и љубави према хаикуу и зену и ширење самог хаикуа. И један једини сам ја у КОВ-у и у Вршцу писао и жестоко популарисао хаику и зен. Уверен да ће свет постати бољи. Саша је живео и предавао у Новом Саду, а центар хаикуа је био у Вршцу. У Војводини нико, сем Нејгебауера и мене, није писао хаику. Нису знали ни изговорити ту реч. У КОВ-у су мене звали „ХАЈКУ“, «друг Хајку». КОВ није имао (нити сад има) ишта са хаикуом, али ми је уступао (и уступа) просторије, допуштао да говорим њиховој публици и њиховим гостима (најчешће писцима), да гостујем с њима ван Вршца. А КОВ је и мој! Њен сам члан преко 27 година. (КОВ ствара писце и одржава књижевне вечери, издаје и промовише књиге. То ми је био идеалан терен за ширење хаикуа. Сви су желели гостовати у КОВ-у и због евентуалног штампања књиге)

СВ: Да ли сте и пре ових семинара били упознати са хаику поезијом и, ако јесте, како се то десило?

СС: Пре хаику семинара, пре Нејгебауера и Девидéа, нисам ни чуо за хаику и зен.

СВ: Те далеке (1980) године прикључили сте се «хаику часу», заправо школи која је основана при Књижевној општини Вршац (КОВ) и којој је темеље поставио Ваш горе поменути учитељ. Познато је да сте дали велики допринос да се глас о хаикуу прошири, тада највише у Војводини и јужној Србији. Можете ли нам испричати нешто о тим почецима?

СС: «Те далеке 1980…“ нисам се прикључио „Хаику часу“, заправо школи која је основана при КОВ-у и којој је, како кажете, «темеље ударио Ваш горе поменути учитељ». Те 1980. године основао сам „ Хаику час“, заправо школу при КОВ-у, а после семинара који је одржао 8. фебруара 1980. Александар Нејгебауер. Семинар који ме је приучио и подстакао да и сам почнем популарисати и ширити хаику — прво скромније – „Хаику час“, а потом озбиљније — „Хаику школа“. То се одвијало двоколосечно: гостима, публици и домаћинима КОВ-а — усмено — а интересентима и циљаним јединкама ван КОВ-а – писмено (поштом и преко медија). Ја сам свакодневно током 7–8 година примао и отпремао писма (руке су ме болеле). Често сам слао дописе, повремено сам био интервјуисан у КОВ-у и ван њега, па и за Радио Београд. Негде 1988. сам се заморио. Али је хаику кренуо. Формирао сам нове хаику центре у Руском Крстуру, Оџацима (са одјеком у Београду), Кули (са одјеком у Сремским Карловцима,) Пожеги (са одјеком у Ужицу и Богатићу код Београда).

СВ: Један сте од оснивача прве хаику библиотеке, «Мацуо Башо», у Оџацима 1986. године. На чију иницијативу је она основана, каква су Ваша сећања на Ваше ангажовање и ангажовање других у тој библиотеци и како данас гледате на тај подухват?

СС: Издавачку хаику библиотеку „Мацуо Башо“ је формирао Куљанин Боро Латиновић са ј