Priča započinje početkom 19. veka u jednom bordelu gde zajedno odrastaju živahna i lepa devojčica Henrijeta i gluvonemi i deformisani dečak Herkul koji poseduje čudesan dar čitanja tuđih misli. Između njih se rađa prijateljstvo i ljubav, a kada ih sticaj okolnosti razdvoji Herkul kreće na put tragajući za svojom ljubavi, doživevši razna iskušenja između ostalog i u putujućem cirkusu nakaza i Jezuitskom manastiru.
U razgovoru za “Novosti”, Valgren, koji je doputovao na Beogradski sajam knjiga, kaže da je prethodno napisao šest romana na koje je veoma ponosan ali da nijedan nije bio ljubavni.
– U jednom trenutku sam shvatio da moram da napišem strasnu i sočnu ljubavnu priču istovremeno shvatajući da će to biti težak zadatak. Sjajni ljubavni romani kao što je “Ana Karenjina” odavno su napisani. Rešio sam da radnju smestim u vreme velikih romantičnih gestova i ljubavi. Važno je bilo i da knjigu mogu da čitaju današnji čitaoci, da ima brz tempo i moderan jezik. Dosta sam istraživao istorijske okolnosti tog vremena, naročito povratak inkvizicije, interesovanje filologa za jezike, a čitanje misli uzeo sam od samog sebe. Ja zaista mogu da čitam tuđe misli, i kad to kaže jedan pisac morate mu verovati.
Na pitanje ljubavi nekad i sad i o tome koliko je to osećanje danas u senci, recimo, novca i biznisa, sagovornik kaže:
– Mogu da govorim samo u svoje ime i za mene je ljubav iznad svega pa i novca i karijere, posebno ljubav prema supruzi i deci. Imam, međutim, osećanje da je u mnogim zemljama u Evropi prisutna bezosećajnost, da je srce u sasvim drugom planu. U mojoj zemlji jačaju ekstremna desnica, ksenofobija i rasna mržnja. Možda je to povezano sa kapitalizmom, nisam siguran, ali je činjenica da mržnja raste i to me veoma zabrinjava.
Valgren je poznat i kao veliki putnik, obišao je niz zemalja i u svakoj od njih našao motiv za svoje knjige. O tome nam priča:
– Sa 19 godina otputovao sam u Indiju. Čuo sam da se tamo može živeti za jedan dolar dnevno, imao sam 500 dolara i pomislio sam, živeću tamo 500 dana što će mi biti dovoljno da napišem roman. Tako je i nastala moja prva knjiga “Nomadi” objavljena 1987.
Kaže da je veoma disciplinovan u pisanju, radi svakoga dana od devet, kada odvodi decu u vrtić do pola četiri, kada ih vraća. Rukopis čuva za sebe i nikome ga ne pokazuje sve dok ga ne završi, kada ga predaje izdavaču.
– Smatram da je to posao između mene i mene, odnosno mene i njega – mene pisca i mene čitaoca. Nastupam kao pisac, pa onda kao čitalac i taj proces ponekad traje i po nekoliko godina.
Uporedo sa književnim delima Valgren objavljuje i zapažene muzičke albume, ali ističe da je daleko uspešniji kao pisac nego kao muzičar.
– Ponekad postoji konflikt u korišćenju vremena, a moram da mislim i na porodicu, jer živim od pisanja. Muzike, međutim, ne mogu da se odreknem, ona je naprosto deo mene, jer još od svoje sedme godine sviram i pišem note.
TAJNA POPULARNOSTI
Na pitanje u čemu je tajna popularnosti romana “Čudesni dar Herkula Barfusa”, pisac kaže da se čitaocima na raznim meridijanima dopadaju razne stvari. U Italiji i Španiji najviše ih je privukla sama ljubavna priča. Rusima se najviše dopala magija i sposobnost glavnog junaka da čita misli, Nemci cene esejistički deo, a Britanci jezik kojim je napisan.
novosti.rs
