Sedim u tami, posmatram okolinu. Oči su se navikle na mrak. U ovom poslu moraš biti spreman na sve. Pa i na to da satima strpljivo sediš i čekaš. Samokontrola je važna. Disciplina. Ne pipaš previše stvari oko sebe. Rukavice nekada nisu dovoljne za zaštitu od nepotrebnih otisaka. 01:25. Trebalo bi uskoro da stigne. U ovo vreme obično završava tezgu, pokupi neku pijanu obožavateljku, pazari malo kokaina kod standardnog dilera, i kreće kući. Znam to, pratim ga mesecima. Priprema je više od pola posla. Opipao sam pištolj. Tu je. Rezervni pištolj. Tu. Torbica sa dodatnim alatom. Tu. Ponekad, kada vreme to dozvoljava, razgledam stan buduće žrtve. Posmatram fotografije okačene o zid ili poređane po komodama. Nekada su to porodične, nekada sa letovanja, nekada fotografije sa godišnjica mature. Njemu na komodi stoji slika sa letovanja, slikana davno, kada je bio mali, sa sestrom i roditeljima. Makarska ’89. godine. Ja ne posedujem ni jednu fotografiju. Spaljene su. Kao i cela moja prošlost. Opasno je imati trag koji te povezuje sa nekim, a kamoli imati nekoga koga voliš, nekoga do koga ti je stalo. Takve osobe odavno nema u mom životu. Postojala je nekada. Voleo sam je. Volela je i ona mene. Bili smo zajedno skoro godinu dana. Shvatio sam da je to isuviše opasno. Kako za mene, tako i za nju. Pokušavao sam da je oteram na sve načine od sebe ali, bila je uporna. Na kraju sam je prebio. Nažalost, ne samo rukama. To je jedini put u životu da sam plakao. Vrištao sam i ridao satima kao dete. Malo je falilo da se ubijem to veče. Jedva sam izdržao. Od tada se ne vezujem za ljude. Samo plaćeni seks sa lažnim imenom. Sto eura za sat vremena jahanja, lažni osmeh na rastanku, i doviđenja.

Zvuk motora. Stigao je. Iz auta trešti muzika. Za ruku vuče plavušu u mini suknji i visokim štiklama. Zavlači joj je ruke među sise dok se ona smeje. Ne primećuju da sam unutra. Prolaze niz hodnik.

– Srce, je l’ nije problem da se istuširam na brzaka? – pitala je devojka.

– Nema problema mala. Čekam te u dnevnoj sobi.

Upalio je svetlo, uključio TV, zapalio cigaru. Prišao sam mu s leđa.

– Dobro veče.

Okrenuo se, zbunjen da bilo šta progovori. Strah zna da parališe čoveka. Udarac u glavu. Pao je pored kreveta. Red je na plavu gusku. Izvadio sam pištolj, ušao u kupatilo. U tuš kabini je. Ne vidi me iza matiranog stakla. Čuje se samo zvuk vode, i njeno loše pevanje još lošije novokomponovane muzike. Pomerio sam staklo i pucao. Dva puta. U grudi i u glavu. Nije ni vrisnula. Nema više od 25, 26 godina. Žao mi je mala, ovo definitivno nije tvoja noć. Zatvorio sam slavinu. Šteta da se troši tolika topla voda. Vratio sam se u sobu, ugasio svetlo. Prišao sam mu, vezao noge, zatim ruke, zalepio mu usta trakom, podigao ga na stolicu i za svaki slučaj, vezao još jednom za stolicu. Spustio sam roletne na prozorima, zatim upalio svetlo. Nije dobio previše jak udarac u glavu. Osvestiće se za petnaestak minuta. Posmatram ga. Skupa košulja, skup sat, firimirane pantalone. Život na visokoj nozi…

Otvara oči. Par sekundi mu treba da se navikne na svetlo. Ugledao me je. Zenice su se raširile. Iz njegovih očiju prvo izbija iznenađenje, zatim strah. Ne, nije loš san dečko. To nepoznati čovek, stoji ispred tebe u tvojoj kući u gluvo doba noći.

– Dobro veče… Sigurno se pitaš ko sam ja i zbog čega sam ovde. Slušaj me dobro. Sada ću ti skunuti traku sa usta. Ako počneš sa vikom, dobićeš još jedan udarac, ovoga puta mnogo jači. Klimni glavom ako ti je jasno.

Potvrdio je klimanjem. Skinuo sam traku. Počinje da kašlje.

– Sada ćeš videti razlog zbog čega sam ovde.

Okrenuo sam se i pružio ruku ka torbici.

– Uupoomooć! Uupoomooć!

Ne volim ljude koji ne poštuju dogovor. Udarac u stomak, zatim u potiljak. Opet je pao u nesvest. Ponovo sam mu zalepio traku na usta. Otišao sam u kupatilo, fotoaparatom uslikao telo mrtve devojke. Zbog poslodavca. Ovakve stvari spadaju u dodatne troškove. Ovo će ga koštati dodatnih 10.000. Mislim, nema smisla ubijati ljude za džabe. Nazad u dnevnu sobu. Osvestio se. Tvrda glava. Izvadio sam fotografiju iz torbice. Na njoj devojka, lepa, crnka.

– Prepoznaješ je, je l’ da? Bili ste zajedno više od pola godine… Obećavao si joj kule i gradove, zajedničku budućnost, porodicu i decu. Bila je zaljubljena u tebe do ušiju… A onda te zatekla sa nekom fufom u krevetu. I to u krevetu koji ste zajedno kupili.

Mumla ispod trake.

– Ne pokušavaj. Nema opravdanja. Njena jedina greška bila je to što se zaljubila u tebe. I šta je dobila od toga?… Ništa. Jedno veliko ništa. Zaglavila je u jednoj od onih ustanova gde se kao lečiš od depresije. Par nedelja potom izvršila je samoubistvo skokom sa trećeg sprata. Zbog koga pitam te?… Zbog jednog muzičara? Zbog takvog kretena kao što si ti?… Velika šteta… Jebiga dečko, došlo vreme za vraćanje dugova. Njen otac je veoma uticajan čovek. A uticajni ljudi ne praštaju tako lako.

Izvadio sam malu kameru. Uključio sam je i postavio na klavir preko puta. Sve radim polako. Važno je ponašati se nonšalantno, kao da radiš neku najnormalniju stvar. Na primer, kao da kuvaš kafu. To kod žrtve izaziva još veći strah i osećaj bespomoćnosti. Pokušava da ustane sa stolice, batrga se, cima, ali, džabe. Dobro je vezan.

– Polako dečko, duga je noć. Gospodin N. je platio za poseban tretman. Ipak si ti zvezda.

Metak u potiljak bio bi isuviše laka stvar. Ne plaća se dobro koliko ovakve stvari. Iz torbice vadim vinogradarske makaze. Model Varo Garden. Obloženi rukohvat. Polirano čelično sečivo. Zna Nemac da napravi kvalitetnu stvar. Počeo sam da mlataram, kao slučajno, makazama ispred njega. Novi talas panike i straha. Vozimo se na granici ludila.

– Hoćeš prvo levu ili desnu ruku? Za toliko mogu da ti učinim.

Ionako nikome neće reći da sam mu dao mogućnost izbora. Opala bi mi reputacija ako bi se čulo da sam omekšao. Počeo je da piša u gaće. Ocrtava se na pantalonama. Šteta za pantalone. Traka zadržava vrištanje.

– Znači nisi se odlučio? Ok, ja ću umesto tebe. Neka bude leva ruka, za početak mali prst.

Škljoc. Krv juri ka tepihu. Kao kada prosipaš flašu. U početku ide brzo, a pri kraju, samo par kapi. Drma se kao epileptičar.

– Polako, momak, polako. Upropastićeš ovako lep tepih. Tek smo počeli.

Domali prst. Škljoc. Mlaz se povećao. Onesvestio se. Jebiga. Ništa, završiću ovu ruku dok je u nesvesti. Lepše je kada je svo vreme svestan šta mu se događa ali, nema veze. Znam par njegovih pesama, hajde da mu učinim. Omekšao si matori, omekšao. Pokupio sam prste u najlonsku kesu, polio ga vodom po glavi. Dobrodošao u stvarnost. Gledamo se u oči. U njegovim očima hiljadu pitanja. Sigurno se pita kakva sam ja to osoba. Kako postaješ ovakva nakaza? Na to pitanje ni ja nemam odgovor. Možda je u pitanju posledica učestvovanja u balkanskoj klanici, prisustvo ratnim zločinima, možda novac, možda latentni sadizam. Možda to što me nisu dovoljno grlili kada sam bio mali ili razvod roditelja, možda batine od celog odeljenja zato što sam navijao za Zvezdu a svi ostali za Partizan. Jebiga. Ko će ga znati. Sada je kasno za razmišljanje. Shvatiš da živiš u gomili ljudi, pokušavaš da ih upoznaš i razumeš, ali na kraju ukapiraš, da ne poznaješ ni samog sebe.

– Druga runda dečko, spremi se.

Prsti otpadaju kao peteljke sa voća. Krv šiklja, kesa se puni. Svih 10 prstiju na broju. Suvenir za gospodina N. Poslužiće kao hrana besnim psima. Ovaj mali je poznati muzičar, svira klavijature, peva sladunjavi pop na koji se lože klinke. Osećam smrad. Usrao se. Suze mu idu na oči, sline cure iz nosa.

– Hajde, nemoj da cmizdriš. Ti si veliki dečko… Evo predloga. Odvezaću ti ruke i skinuti traku sa usta. Ako odsviraš nešto lepo, poštedeću ti život.

Naravno laž. Samo još jedna izopačena ideja sakrivena u mračnim dubinama glave. U očima mu se javio tračak nade. Skinuo sam mu traku sa usta.

– Odveži mi ruke – zacvileo je kao štene.

Pokuša da odsvira šakama nešto. Onim malo što je ostalo od korena prstiju, nespretno lupka po dirkama. Prilično loše. Ok, dosta je. Stao sam iza. Izvadio sam žicu od klavira, obmotao je oko vrata i zategao. Ne opire se. Shvatio je da mu smrt dođe kao izbavljenje. Pokupio sam kamericu, proverio na brzinu da li je sve snimljeno. Još jednom sam obišao kuću i izašao napolje…

Podne. Sunce nemilosrdno prži. U kolima sam. Na radiju specijalne vesti. „Poznati muzičar pronađen mrtav u svojoj kući. Ubijen na brutalan način. U znak sećanja, puštamo njegove najveće hitove“. Pojačao sam radio do daske. Nije zvučalo toliko loše. Zazviždao sam melodiju i dodao prosjaku sitno kroz prozor…