0

Goran Tomić: Napisati slovo, reč, stih – to je kadriranje misli

Mladi pesnik Goran Tomić nagrađen je 2013. godine objavljivanjem knjige poezije u kultnoj ediciji „Prva knjiga Matice srpske“, gde je i objavljena njegova prva knjiga „Nezvanično mrtav“. Goran Tomić je rođen 1988. godine u Kikindi, apsolvent je arheologije i pesnik koji aktivno objavljuje u književnoj periodici. Stanuje u Mokrinu.

goran tomic 1

Tomićeve pesme govore o životu unutar sobe i o spoljašnjosti koja se samo naslućuje kroz poneki prozor, prorez u svet. U ovakvom zatvorenom prostoru rubrika crne hronike ispisuje se u kupatilu, na krilima garderobera i pred ogledalom. Kontakt sa spoljašnjošću nije potreban za stalno prisustvo neprijatelja. A obećanje zasigurne smrti, pa i one smrti za života, dolazi kao izvesno olakšanje i razređivanje ovog zgusnutog prostora.

Razgovarali smo sa Goranom Tomićem o književnosti, doživljaju savremenog sveta i mestu čoveka u njemu.

 

Kako ste doživeli vest o tome da ste nagrađeni Prvom knjigom Matice srpske? Da li je ova nagrada pozitivno uticala na vašu karijeru pesnika, da li je došlo do nekih promena u odnosu na period pre nagrade?

Mislim da se još uvek ne može govoriti o nekakvoj karijeri, a pogotovo ne o karijeri pesnika. Edicija „Prva knjiga Matice srpske” ima određenu tradiciju. Mnogi su potonji klasici dobijali ovu nagradu i naravno da sam, u tom smislu, bio počastvovan. Međutim, što se mene tiče, nagrada se sastoji isključivo u besplatnom štampanju zbirke pesama. Edicija je etablirana kako bi polužila kao ohrabrenje, tj. podsticaj mladim, neafirmisanim autorima i kako bi im se, od strane kompetentnih ljudi, poslao signal da ono što rade nije sasvim bespredmetno i neprimećeno. Na taj način je sagledavam, te se ništa bitno u mojim, kao što rekoh, pokušajima da nešto napišem nije promenilo.

Možete li opisati način na koji stvarate, šta je sve potrebno da bi nastala jedna pesma? Pišete li još nešto sem poezije?

goran tomic 2

Pitanje motiva, koliko mi se čini, ne dolazi na racionalnom nivou. Ni u jednom trenutku nisam rekao sebi – sad ću da napišem nešto ne bih li postao pisac, pesnik… Verovatno sam počeo da pišem kako bih, pod prigodnim velom umetnosti, ispovedio neke stvari koje, inače, u svakodnevnoj komunikaciji, ne bih. Nisam agresivan, smatram da je strpljenje izuzetno značajno, kao iosluškivanje sebe i okoline. Čitav bih proces metaforički opisao kao štimovanje sopstvenih čula za odgovarajuću frekvenciju. Akceptiram spoljne nadražaje, filtriram one koje smatram relevantnim, procesuiram ih kognitivno i emocionalno, zatim ih reflektujem. Na taj način se stvara jedan proizvod koji bih, paradoksalno, nazvao subjektivnom realnošću, odnosno, poetskim izrazom. Nije nimalo lako formirati osobeni izraz, pokatkad se čini da polažete život na papir.

Takođe, u poslednje vreme, pokušavam da pišem kratke priče – takozvanu fleš fikciju, no ništa od toga dosad nisam objavljivao.

U kakvom je odnosu poezija sa drugim vrstama umetnosti (film, muzika)? Utiče li to na proces stvarnja?

Utiče, itekako. Držim da se između svih vidova umetnosti, u pogledu kreativnog procesa, može povući paralela, s tim što je umetnički izraz formalno drugačiji. Primera radi, muzika je, ako ne idealna, a ono barem boljapodloga za poeziju od papira. U pisanom jeziku ne postoje znakovi interpunkcije, ne postoje dovoljno velika ili dovoljno mala slova koja bi u toj meri doprinela manifestaciji misli, emocije ili stanja svesti, u kojoj to jedan muzički ton može. Nekada sam imao običaj da istrgnem libreto iz muzičkog konteksta kako bih ga na taj način poetski vrednovao. Danas imam utisak da bi trebalo raditi upravo obrnuto – vrednovati poeziju tek pošto je umetnuta u muzički kontekst. Slična je situacija sa filmom. Napisati slovo, reč, stih – to je, zapravo, kadriranje misli.

nezvanicno mrtav goran tomic

U Vašoj poeziji preovladava stalni motiv smrti za života, odnosno kako je Vi nazivate: „nezvanične smrti“. Govori li to o besmislu našeg postojanja, ili baš nasuprot tome, da se uviđanjem umrtvljenosti daje šansa da se nešto i popravi?

Kao što ste i sami primetili, moju poeziju najpreciznije mapira sam naslov zbirke – „Nezvanično mrtav“. Dokle su, u realnosti, kada čoveka zadesi smrt – ukoliko pretpostavimo da čovekova svest umire zajedno sa fizičkim telom – svi u njegovom okruženju svesni te smrti, dok on sam nije, dotle ova zbirka otvara mogućnost da čoveka zadesi i takva vrsta smrti gde je on nje svestan, dok njegovi bližnji nisu. U jednoj od pesama, lirski subjekt ustanovljuje da je smisao života u traženju smisla života. Obeshrabren ovim cirkulusom, on vazda leži u krevetu, svojevoljno se upokojavajući. Ne verujem da poetski uvid može išta popraviti, nekmoli odgovoriti na pitanje o smislu života. Da može, pesnici bi živeli od poezije. Danas se, nažalost, od poezije ne može ni umreti.

Stiče se utisak da je Vaš lirski subjekt zatvoren u jednu sobu (sa kupatilom). Govori li to nešto o današnjem otuđenju od sveta, da li smo zaista zatvoreni u svoje male prostore a neprijatelje stvaramo kad odemo u kupatilo ili stanemo pred ogledalo? Da li je Vaš lirski subjekt junak modernog doba koji uspeva da opstane i pored te strašne spoljašnjosti, ili baš nasuprot tome: antijunak?

Andrić je napisao da se čovek, kada oseti da mu se bliži kraj, zatvara u skučene prostore, pripremajući se za kovčeg. Moj lirski subjekt je čovek koji uglavnom funkcioniše na intelektualnom i emocionalnom nivou. Taj čovek se ne ponaša. Izgubi se svaki put kad pređe sobni prag. Ima pričin da između smaka svesti i smaka sveta ne postoji suštastvena razlika. Prema tome, on je asocijalno biće koje, svesno tome da inklinira ka smrti, pokušava da izmeni svoj ontološki status, jer ima deluziju da će čovečanstvo bez njega ostati usamljeno.  On može imati dojam da je junak, ali sa objektivizirane distance, on svakako, kao što ste spomenuli, može biti antijunak. Ako bismo takvog čoveka istrgli iz fikcije i umetnuli u realnost, verovatno bismo videli da on nije otuđen od sveta. Dapače, on je u stanju da svet usmeri ka sebi, da postane svet. S obzirom da je, istovremeno, i heroj i antiheroj, jedini logični završetak je da se neprijatelj očituje u njemu samom. Sam protiv sebe, na koju god se stranu svrstao, nije pogrešio.

Kako u ovom svetlu tumačite ulogu virtuelne komunikacije?

Kada je virtuelna komunikacija u pitanju, ključna stvar je odsustvo spontanosti, urgentnosti trenutka. Zatim, jezik je složeni sistem komunikacije koji podrazumeva mnogo više od verbalizovanog, odnosno, napisanog – mimiku, gestikulaciju, itd. Čak i kada komunicirate sa nekim putem, na primer, skajpa, taj susret je tempiran, tako da ne možete nikoga zapravo upoznati, a one koje poznajete, ne možete pročitati. To je, po mom mišljenju, dobro. Sa druge strane, loše je to što ljudi, željni novih poznanstava, najpre fabrikuju određeni imidž koji je, najčešće, u diskrepanci sa sopstvenošću, pa potom targetiraju interesantne ličnosti. Naposletku se ispostavi da taj imidž ne prolazi test realnosti, a budući da su, kreirajući ga, unapred ispričali gotovo sve o sebi, ne preostaje mnogo toga o čemu bi se moglo opštiti. Lično, najradije bih se odrekao i mobilnog telefona. Pamtim doba fiksnih telefona, kad bih odlagao trenutak podizanja slušalice, pokušavajući da pogodim ko zove.

majci goran tomic

Kakav je položaj mladog čoveka danas u našoj lokalnoj sredini? Potom, kakav je položaj mladog pisca? Pronalazite li čitaoce u lokalnoj sredini?

Imam priliku da razgovaram sa ljudima iz Mokrina i Kikinde koji učestvuju u aktuelnom protestu na Pravnom, ili su učestvovali u protestu na Filozofskom fakultetu u Beogradu, minule godine. Ti protesti se, stiče se utisak, umnogome razlikuju od nekih pređašnjih. Umesto da se bore protiv tzv. lažnih diploma sa sega-megatrend univerziteta, oni traže da se i njima, po više-manje istom principu, dodele diplome. Položaj mladih ljudi u kikindskoj opštini nije nimalo zavidan. U odsustvu kooperacije obrazovnih i kulturnih institucija koja bi im, shodno njihovim dispozicijama i afinitetima, pružila mogućnost da participiraju u sociokulturnim delatnostima gde bi se njihov rad vrednovao i, sledstveno tome, dala motiv da dopunjuju znanje i usavršavaju veštine, oni su neminovno usmereni na, kako se to u Kikindi kaže – diskoteke, gde je ambijent hotimice dizajniran tako da bude nepodnošljiv za treznog čoveka. Konsekventno, mladi pisac traži čitalačku publiku među, mahom, akulturnim bićima koja su edukovana od strane, kako to Abdulah Sidran kaže, organski nepismenih ljudi. Malobrojne čitaoce pronalazim u nešto starijim generacijama, neovisno od toga da li pripadaju lokalnoj sredini.

 

Kako percipirate trenutno stanje na lokalnoj političkoj sceni?

Radi se o jednom oligarhijskom sistemu bipolarnog karaktera koji je, u zavisnosti od sitnosopstveničkih interesa, čas akutan, čas u fazi remisije. Nukleus takvog sistema čine centralna politička figura i njeni poltroni. Uticaj politikanata je, po analogiji sa republičkom vlašću, predominantan u svim sferama života i rada – od javnih preduzeća, preko socijalnih i obrazovnih institucija, do sporta i kulture. Njihova involviranost se može primetiti čak i u kafanama – diktiraju kakva će se muzika puštati, sastavljaju cenovnik… Iz svega gorenavedenog proishodi patološki osećaj samodovoljnosti, te se može desiti i to da, recimo, nekog lokalnog umetnika – koji je lokalni isključivo po boravišnom mestu, a inače može pripadati regionalnoj, pa i evropskoj intelektualnoj eliti – protivzakonito otpuštaju s posla, da ga terorišu, progone, maltretiraju na svakojake načine. Takav politički milje će Kikindu, koja je ionako slepo crevo, definitivno načiniti zrelom za apendektomiju.

Za kraj nam recite kakvi su dalji planovi, spremate li novu knjigu?

Pojedini pisci uobičavaju da pisanje učine radnom navikom. Tako nešto ne postoji u mom pojmovniku, stoga nemam preciznih planova. Naravno, pišem povremeno, međutim, osećam disonancu između pesama koje su napisane pre tri, četiri ili pet godina i nekih novijih, što je sasvim prirodno. Kada ću spremiti novu knjigu i da li ću je uopšte spremiti, zavisi, pre svega, od toga hoću li uspeti da inervišem postojeće tkivo novim idejama.

Razgovor vodila Jelena Blanuša        

Izvor: Civilon

Objavljeno u: Intervjui Tagovi: 

Spremi

Komentariši

Submit Comment

Sigurnosna provjera *

© 1704 Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |