Kretanja je tako mnogo,

a učinkovitosti malo.

Međutoa, toga smo dana

bili bolje sreće. Pao je jedan,

rekoše, nasred puta, demon.

Robije dvadeset i kusur “kuka”,

ubijao privatno, na svoju ruku.

Crno čudo u belom svetu, kažu.

U rodnom selu seljaci kretoše

tokovima ponornica, kozjim stazama,

spavaše sa sandžamama i kurjacima,

samo da ga ne bi sreli.

U selu za izgubljene putnike,

u kome se prekida put.

Koje možda čak i ne postoji.

Niko ga nije čekao, niti je imao gde,

pa je u spaljenu šupu krenuo

kao u ličnu Valhalu.

Taj strašni čovek,

preteča znalaca savremenih

tehnika ubijanja i pirova,

opružen na putu k’o pocepan šinjel.

Jedva su jedno grobno mesto

pronašli komunalci-filantropi.

Pekla je zvijezda tog dana k'o sudnjeg

(mada je skoro svaki srpski dan sudnji),

a mi opet, službeno odlučni, krenusmo,

mlada pripravnica i ja, u šutnji,

sa koljivom, svećanjama i jeftinim crnjakom.

Jer groblje je neočekivano

pokazivalo znake oporavka, hiljade

razbacanih caklećih delova mermera,

nekontrolisano su se, mikronski približavali,

težeći uklapanju u celinu.

Kad doći će čas da se delovi konačno sklope

i gigantski sistem uzleti

vozdižući na nebesa one što čamiše u tami,

sve pale, ledne i prozukle,

izbušene, ugašene, sasušene,

brušene i nebrušene, tisućlećima.

Ali je pre toga trebalo položiti još jednog.

Dva grobara, pop čuven po rumenilu

i ljubavi prema bližnjima.

Svako je radio svoj posao,

zvezdana ždraka mi je utiskivala

poruke u predelu srednjeg mozga.

Beskrajni nizovi imena i brojeva

remetili su mi unutrašnje veze.

Pop je navukao epitrahilj.

“Može li skraćena verzija, oče?”, upitah.

“Nipošto, bio je veliki grešnik”,

reče pop, poznat po

izbegavanju monotonije dugih opela.

Vino je bilo loše i bilo me je malo sramota,

πάπας je malo zanosio pri pevanju,

pa smo bili izjednačeni. Ipak,

bio je čvrst, rumen tip koji je izdržao do kraja.

Izvini – rekao sam – da sam znao da si ti,

doneo bih “frankovku” ili “kjanti”.

Ma OK, rekao je pop, greške se dešavaju.

Spakovao je časni pribor u torbu,

a ja sam spakovao pripravnicu put firme.

Seli smo u auto i otišli u “ Dve lipe”,

najbolju kafanu na obali.

Zapanjujuće, odmah iza,

u prodavnici mešovite robe,

uz kesere, roštilje i maske za varenje,

prodavali su diskove i knjige:

debele 400 din., tanje 200, najtanje 100 dindži.

Lukava trgovačka optika,

nije vređala osećanja prisutnih, naprotiv,

šljaštali su vatrometi duha,

edenske struje sveta su prosvetljavale punoćom,

vode Fisona ljuškale su nas u barkama ushita.

Kulturni baptizam dubok kao tajni regal .

Pop je uzeo album Igija Popa,

i knjige Basare i Tome Markovića,

a ja Hrabala, Zagajevskog i Dežulovića.

Onda smo se vratili pred kafanu

odakle se mogu posmatrati vrtlozi u kojima

stanuju Drinski Đavoli.

I posle dve buteljke raj(n)skog rizlinga

došli smo do neobičnog zaključka,

da se s vremena na vreme stiču uslovi

kad život ipak ima izvesnog smisla.

Mahali smo rukama i luđački se smejali,

gledajući Drinske Đavole

kako se majstorski šegače sa lovcima na sirene,

dok su sa nebesa pljuštale gole ribe

– mladica, lipljen, mrena i potočna pastrmka

(svaka sličnost sa stvarnim događajima je namerna, jul 2012)

SAVREMENOST NO.2

Krivine se sve više zakrivljuju.

Krugovi se sve više zaokružuju.

Zemlja sve više savija

vijugama prošlosti.

Telonius Monk i John Coltrane pretiču ponoć.

Vlasnici pepela i astralnih stanja.

I nikad neće reći: Ulaz u pakao je otvoren,

kao da je u pitanju sveže osveštan welnes centar.

Dok svici udarnici zavaruju oblake za svod, nežno,

plavičasti meteori smo, Jona u utrobi kita.

Eto zašto farovi svetle uzaludno

jer mi se i dalje krećemo, svoje haljetke

ne cepajući, oprost da primimo.

Mnogi i ne znaju da nas strasni val

omame sopstvom, val pomame i ludosti

čiji ljubimci vazda bejasmo, zgusnuto,

odnosi u klance nad kojima stražare obmane,

sve te smešne imitacije gradova, konture umišljenosti.

Svetove koje nikad ne spoznasmo, geometriju

predela između i u tim lomnim ravnima,

sve to, himne, marševe, manifeste, besede,

sve te neshvatljive stvari, velika sila

Vasione komprimuje, bez pulsiranja, u domovinu,

rešetkastu leguru sa kupom – kulu robova – od

lanaca i kreča pometnji, zabluda, utopija…

Mračne se kuće pokajnice gube u vertigu noći,

a čađavi zmajevi nadleću povorke izgubljenih,

krilima ispisujući krug “u koji uđeš, a ne izađeš”,

Atakama, ljubavi moja!

Kameni pauci odašilju signale

za navođenje kroz vreme.

No ministarstvo za astralna i ina putovanja

s težištem na preventivnoj brizi

sprovodi nas drumovima rupičastim.

K’o korseti usedelica posuti smo

zlatnim prahom pustoši i tuge.

Odavno lišeni predmeta želja, vaskrsa i lovora,

slika i neprilika, sumnjive projekcije neimara,

u boa tripu kroz maskirna polja gmižemo.

Ugašene crepane sa dimnjacima dugim

kao crvotočine svemira nas pretiču.

Bilbordi prežvakavaju gnusobe, dug je put,

I walk the line, peva Johnny Cash…

Neodoljivo isijavaju korbizijeovske kocke

hipermarketa, misteriozne k'o minojska epoha

ili petroglifi Naska. Noći reklamoždera ne prestaju

ubedljivošću da nas grizu za listove,

bljeskovi i trice moždanih oluja,

hamburgeri, đevreci i kvas

na topografskim mapama bunila,

ti grandiozni hramovi kiča u kadru,

opsadno stanje ritualne tuposti

(ne pomaže tu ni Lou Reed )

k'o krivci zaostali u zavoju,

koje će ova pesma, ako ne povedemo računa,

odvesti pravo u pizdu materinu,

Keruak, Fante, žena i ja

na parkingu, kao u fatamorgani, zastajemo.

Prati nas svetlosni mlaz “Ring of fire”, mislim,

možda urokljive oči, oči potuljenih patuljastih kamera

nas prate pomno, nečujno,

kroz učaurenu noć, jer svuda

po ovoj zemlji noć je,

znaš li to, o, Betty Blue,

pleši, jer stranci smo u tmini, pleši,

i gori, pleši, pleši, ma panenka, jer

konje ubijaju, zar ne?

Dok ulazimo u bordel kiča,

ostatke bednih zarada premećemo

po džepovima, al’ tek unutra,

boooom, zatiče nas spoznaja nedostatnosti!

Oooh, toliko toga nam izmiče,

ta naprosto je čudo da smo uopšte živi.

Bezbednosno opservirani,

dinamično prilagođavanje otpočinjemo

trpajući u korpe vangle, rekete,

kesere, nunčake, brazilske orahe,

termose, mape, formule, futrole,

dresove s imenima skupih “hipnotika” i biber.

I mada znamo da oni pobeđuju, vlasnici

naših života sa hladnim očima kamera,

kepeci u kariranim odelcima sa “cohibom” u ustima,

bića sa silikonskim mozgovima koja se

hrane našom servilnošću i pohlepom.

Znaju da je pitanje trena

kad će nas uzneti pritajeno zadovoljstvo

zbog samospoznaje ispravnosti, zbog trijumfa slobode volje,

odluke o ulasku u Hram

čija nam pretrpana, ži(v)čana kolica,

dok pobedonosno polazimo ka prvoj

korporativnoj kasi,

ponovo vraćaju mirise odavno

izgubljenog lovora, a zatim pri izlasku,

i jednokratni osećaj samopoštovanja

nad ponorima neumoljivosti.

(proleće 2014)

_______________

Slobodan Todorović je rođen u Bajinoj Bašti, u znaku Lava, u godini kada je Leonard Cohen objavio prvu zbirku pesama (“Uporedimo mitologije” ), James Dean snimio poslednji film (The Giant), a trupe VU predvođene SSSR-om okupirale Mađarsku. Kao mali je maštao da postane mađioničar, vozač kamiona, bokser ili bank robber. Pošto se snovi retko ostvaruju, radio je kao radnik u lokalnoj crepani, geodetski pomoćnik, statista u domaćim ratnim filmovima, berač voća i građevinski radnik u Italiji i Grčkoj, raznosač nameštaja u Berlinu i A'damu, lutajući element u Centralnoj Evropi, a na Azurnoj obali kao spoljni momak usmeranja pekarsko-ugostiteljskog. Osamdesetih godina prošlog veka je pisao i objavljivao pesme i kratku prozu u književnim časopisima. Takođe je učestvovao i osvajao nagrade na književnim festivalima toga doba. Sa pisanjem je prestao početkom rata na prostorima Jugoslavije. Iz višegodišnje “unutrašnje emigracije” se vratio povodom zbivanja u prirodi i društvu. Oženjen je i ima ćerku.

Završio je Fakultet političkih nauka, mada bi možda bolje bilo da nije.

Ne teži ničemu. Između odsjaja ironije i senke apsurda, između pogleda i slike, povremeno propadne. U oniričnim prostorima groteske susreće samo jedno prisustvo: ah, da, Hijeronimus Boš.