Naslov je inspirisan pijetetom prema zaslugama istoričara umetnosti Milana Kašanina koji je 1942. godine komponovao knjigu ”Dva veka srpskog slikarstva”. Ona je zaključena sa Markom Muratom i Stevanom Aleksićem, i doprla je do Peđe Milosavljevića i Milene Pavlović Barili.

TEODOR KRAČUN (Sremska Kamenica, prva polovina XVIII veka – Sremski Karlovci, 1781.)

”A oni, Teodor Kračun i Jakov Orfelin, prihvatili su da ceo ikonostas ukrase ”živopisnim hudožestvom”, likovima koji će biti odobreni od karlovačkih opštinara, tako da celu drvorezbarenu konstrukciju i ostale delove crkvenog mobilijara pozlate pravim zlatom, ali bolje nego što je to već bilo urađeno na malom Kračunovom ikonostasu u horskoj kapeli, kao i da izvedu postupak ”marmoriranja”, bojenu imitaciju mermera. Slikari su ugovorom upozoreni da posao počnu najkasnije 15. jula 1780. godine i da moraju raditi bez odugovlačenja ili uporednog preuzimanja nekog drugog posla. Nedavno otkriveni natpis na samom ikonostasu potvrđuje da su rad započeli 1. septembra ”Cesarsko-kraljevske bečke akademije živopisci” Kračun i Orfelin.

(…)

STOJAN ARALICA (Škare, Otočac, Hrvatska, 1883. – Beograd, 1980.)

Osvrćući se na pređeni put Aralica je govorio: ”U mladosti sam bio figurativac, posle je prevladao pejzaž i mrtva priroda, a danas za mene motiv igra malu ulogu, on je samo podstrek za kreaciju.” Kao da je još u vreme sazrevanja i dugog školovanja predosećao da može da izgradi mostove između starog i novog, da ne sruši jedno ili favorizuje drugo. Nije se potpuno predao imresionizmu, odupro se geslu lotovske geometrizacije koje je diktiralo vodeće estetičke programe treće decenije veka, a kada je na prekretnici između šeste i sedme decenije veka u odsudnoj bici figurativnog i apstraktnog zamalo krenuo u avanturu emformela, racionalno se zaustavio na svom vidu asocijativnog ekspresionizma…”

M. Jovanović