0

Jasmina Vrbavac: Knjiga je najvrednija kada ne pokreće mase

Jasmina Vrbavac je srpska spisateljica, kritičarka i urednica na RTS-u. Idejni je tvorac i dugogodišnja urednica danas već kultne emisije o književnosti VAVILON.

Godine 2008. sa Jasminom sam uradio intervju koji je u međuvremenu iz tehničkih razloga nestao sa našeg sajta.
S radošću ga danas ponovo postavljam ovde i sa zadovoljstvom ponovo čitam Jasminine odgovore, zanimljive zaključke i misaone obrte.
Dragan Radovančević,
kourednik knjizevnost.org
pesnik i psiholog

Jasmina Vrbavac

Jasmina Vrbavac

Kako nalazite rešenje da elitnu književnost predstavite tv publici na dopadljiv način? Verujete li da medijska prezentacija elitne književnosti može da doprinese uvećanju čitalačke publike, ili se obraćate auditorijumu koji je u književnost uveliko iniciran?

Vavilon nije koncipiran kao populistička emisija, niti ima pretenzije da bude široko popularan, pre svega zato što mislim da to i nije moguće. Ljubitelji i poštovaoci “mejnstrim” literature su onaj široki krug intelektualaca. Taj krug nije veliki, ali nisam sigurna i da ga je moguće proširiti, čak i kada bi se emisija bavila popularnim, bestseler knjigama, jer ljudi koji ih čitaju nisu zainteresovani da i na televiziji slušaju i gledaju knjige o kojima se i nema bog zna šta više reći od onoga što sama knjiga pruža, a to je ogoljena zabava.

Medjutim, predstaviti kvalitetno delo ili talentovanog pisca ili diskutovati o nekoj gorućoj temi koja potresa književnu scenu, to je uvek izazov, to je provokacija i za gledaoce koje to zanima, i još više za mene kao autora emisije. A ja imam i tu sreću da sam od početka radila sa najboljim rediteljima od  Stefana Arsenijevića sa kojim sam emisiju “postavila na noge” još 2001. godine, do Marka Šotre bez čijeg neprocenjivog rediteljskog talenta i ogromnog truda ni Vavilon ne bi izgledao ovako kako izgleda poslednje tri godine.

Kakav je osećaj biti žena, a posebno medijski eksponirana žena u srpskoj književnosti?

            Uopšteno gledano nije lako biti žena I to ne samo u našoj kulturi I ne samo u nekoj odredjenoj funkciji! Ženama je još uvek veoma teško jer se I dalje na svim planovima suočavaju sa predrasudama, potcenjivanjem, oveštalim uzusima. Mnogo toga se promenilo u odnosu na period od pre, recimo, pedeset godina, I dobro je što se svake godine svest ljudi sve više menja, ali žena I dalje mora samostalno da pronalazi načine kako da se izbori za svoje mesto u porodici, na poslu, u društvu… Ako me pitate za lična iskustva, moram napomenuti da ona nisu negativna I da me nikada nisu rukovodili ostrašćeni stavovi, ali činjenica je da nisam sigurna da moja karijera ne bi izgledala drugačije da sam igrom slučaja rodjena kao muškarac.

U tradiciji srpske književnosti postoji percepcija realističkog romana kao krune književnosti, kao nečega što je srpskoj (laičkoj, u književnom smislu) čitalačkoj publici najprihvatljiviji oblik izražavanja. Kako to komentarišete?

Nisam sigurna da je to baština isključivo naših čitalaca. Mimezis, navodno prepoznavanje stvarnosti, uživljavanje u „realne“ likove, praćenje priče kao takve, sve je to i dalje mnogo bolje komunicira sa, kako vi to kažete, laičkom publikom, nego npr. postmoderna, pa čak i žanrovska književnost. Ista stvar se dogaŽenski portretdja i ako pratite savremenu umetnost, pozorište, muziku… Nije jednostavno edukovati ljude i uputiti ih u teoriju književnosti da bi mogli da prate jedno delo, najčešće premreženo raznovrsnim poetičkim uzorima.

Koliko je ta kompulzivna vezanost za realistički roman izraz nostalgije za “svetlijim” trenucima književnosti, kada se verovalo u to da književnost može da menja svet? Verujete li u političko-društveni angažman pisca/spisateljice?

U našoj veoma burnoj političkoj stvarnosti angažovana književnost je odraz stvarnosnog i nije čudno što je ljudi i dalje najradije čitaju kao svojevrstan komentar ili mogućnost dijaloga sa samim sobom. U nekim mirnijim zemljama, realistička književnost je naprosto odraz njihove stvarnosti i ne mora nužno biti angažovana, ali kod nas, na žalost nije tako. Iako su ta vremena prošla, vremena u kojima su se pisci pitali za političko mišljenje, pa čak bili i njegovi tvorci (što je odista nasledje komunizma u kome umetnost valja da služi ideji), ponovo se javlja talas nove stvarnosne proze koji je kritičarka Tanja Rosić nazvala „krtim realizmom“, a on je tu i tamo prerastao i u angažovani realizam. Ipak, nisam sigurna koliko se ove knjige čitaju, svakako su vremena opsesivne vezanosti za angažovanu književnost prošla, naprosto zato što su vremena u kojima svi čitaju, bojim se, civilizacijski na izdisaju.

Mada, i sa tim treba biti veoma oprezan, neke knjige i neki pisci su, i to u bliskoj prošlosti, zaista bile veoma uticajne (kao npr. Knjiga o Milutinu, ili D. Ćosić), formirale svest, mitologiju, stvarale podlogu za političke promene. Nikad se ne zna da li tako nešto može da se ponovi. Ali knjiga je najvrednija kada ne pokreće mase, kolektivni um, kada nije propaganda, već kada ima onu vrstu prefinjene angažovanosti koja pokreće individualnu duhovnost čitaoca.

Redakcija lista “Beton” u jednom članku Vas je predložila za člana NIN-ovog žirija za roman godine. Kako vidite takav predlog?

            Verujem da je “Beton” tada imao u vidu da provocira književnu javnost i da ukaže na problem koji zaista postoji. Za preko pet decenija rada naša najuglednija književna nagrada je na listu dobitnika stavila samo dve žene (Dubravku Ugrešić I Svetlanu Velmar Janković), a u žiriju su do sada radile, takodje, samo dve kritičarke (Ljiljana Šop I Adrijana Marčetić). Svako ozbiljan bi se morao zamisliti nad ovakvim spiskom I uočiti da je disparitet ipak prevelik. A svi mi znamo da je bilo I da ima izvrsnih spisateljica koje su napisale neka vredna dela, kao I da našu književno kritičarsku scenu ne čine samo muškarci.

Kako vidite “popularne” kulturne vodiče, časopise, emisije, koji imaju pretenzije da daju svoje vrednosne sudove o književnosti, pa čak i numerički ocenjuju knjige i (ne) preporučuju ih za čitanje. Kakvu klimu oni stvaraju?

            Medijska kultura se već odavno svela na ogoljenu informaciju koja nema veliku vrednost, koja je često površna I neozbiljna I koja se brzo zaboravlja. Verujem da je I čitaoci upravo tako doživljavaju, kao nešto čemu ne treba poklanjati apsolutno poverenje, barem se nadam da je to tako jer bi u protivnom naša književna scena izgledala veoma jadno, a to uprkos svemu, nije baš tako.

 

Objavljeno u: Intervjui Tagovi: 

Spremi

Komentariši

Submit Comment

Sigurnosna provjera *

© 1648 Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |