0

MEMBRANE, MEMBRANE Ivana Antića na listama najboljih knjiga u 2016. godini

Ispod kože (koža)

MEMBRANE, MEMBRANE Ivana Antića na listama najboljih knjiga u 2016. godini

 

 

Knjiga kratkih priča Membrane, membrane Ivana Antića (KCNS, 2016) našla se u Politikinom pregledu Najbolje knjige u 2016. po izboru kritičara Kulturnog dodatka među deset istaknutih naslova iz celokupne prozne produkcije: “U svojoj novoj zbirci priča Ivan Antić stvara posebno jezičko tkanje. Priče različite dužine i raznovrsne tematike imaju zajednički imenitelj koji se prepoznaje u pripovedačkom glasu i njegovoj specifičnoj poziciji u odnosu na svet koji opisuje. To je dalji razvoj postupaka koje je Antić primenio u svojoj prvoj zbirci kratkih priča Tonus.”

 

U pregledu mlađe generacije književnika i književnica 20 ispod 40, Dragana Stolić piše: “Membrane donose pažljivo iskomponovanu rečenicu, obogaćenu intertekstualnim vezama i disperzivnim značenjima. Pred čitaocem je nemali zadatak da čitanje uspori i da se uključi u posebnu metodologiju posmatranja koju koriste naratori, a koja podrazumeva minuciozno opserviranje ljudi, pojava i odnosa, analiziranje i razmatranje dobijenih ‘rezultata’.”

 

Membrane su uvrštene i na top-listu najznačajnijih knjiga 2016. godine Indiskretni heroji koju je potpisao književni kritičar i pesnik Marjan Čakarević: “Antića treba pribrojiti korpusu umetnika kakvi su Haneke i Albahari, ali ne manje i Andrić, dakle onih umetnika koji na prvi pogled neutralno, distancirano, gotovo „objektivno“ pričaju priče o ovom užasnom i divnom svetu.”

http://www.beforeafter.rs/kultura/indiskretni-heroji/

 

U emisiji Vavilon na RTS-u, Jasmina Vrbavac uvrstila je Membrane, membrane u najzanimljivije naslove prevedene i domaće književnosti u 2016. godini.

https://www.youtube.com/watch?v=uyRlvJ1UE5c&t=349s

 

Tim povodom donosimo jednu priču iz Antićeve nove knjige.

 

 

ISPOD KOŽE KOŽA

 

 

 

 

Jednom je, dok smo ležali na travi, spazila mrava kako lazi preko moje modrozelene majice ustalasale u predelu trbuha. Najpre ga je samo posmatrala kako se penje i spušta da bi onda, vrlo vešto, laganim i dobro odmerenim pokretom, postavila vrh kažiprsta s kraja jednog od nabora tkanine ne bi li životinjica, što je moguće neosetnije, prešla na njen nokat, pa produžila da krstari prstom. I potom je sporo, i izdužući je u uspravan položaj, rotirala ruku, te je dlan, već okrenut ka licu i otvoren, postavila u skoro vodoravan položaj čineći time hijeromantsku topografiju dolinom za mrava. Gledala ga je u tišini s nekim neobičnim amalgamom odsutnosti i prisutnosti; s nečim između utonulosti u sebe i čudno vođene pažnje. Mrav joj je potom milio po srednjem prstu, krećući se ka korenu; savila je kažiprst i nokat naslonila bočno na putanju mrava na srednjaku, preprečivši je, i on je opet prešao kud je htela. Dok bi zakopčavala brushalter, glave i ramena nešto povijenih napred da bi ruke iza leđa, savijene u laktovima, mogla istegnuti toliko u visinu i približiti ih jednu drugoj koliko je neophodno da priveže kopču – stajala bi obično celom težinom na jednoj nozi, dok bi drugom, čije bi stopalo tek prstima dodirivalo tlo a peta bi išla malo u stranu, samo održavala ravnotežu. Gotovo sve bi činila s tim unutrašnjim mirom – nesvakidašnjom nerastrešenošću – kao da nije bilo ičeg da se smiruje. Nije to mogla biti ni staloženost, jer se videlo da u stanju njene uronjenosti u sebe stvari slobodno lebde, neopterećene odnosima koje zauzimaju jedne spram drugih. Bila je na određen način odsečena od sveta i stoga je, možda, bolje prianjala uz njega od drugih koje poznajem. Slikovito govoreći, činilo se da joj je koža sačinjena od više slojeva nego naša, a opet osetljivija, mada ne na sve – samo na nadražaje koji svojim osobenostima zaslužuju da probiju zid tolerancije. Za njih bi bila prijemčivija od nas. Na nju bi ti stimulusi delovali više i dalje i dublje, a uprkos svemu tome, održala bi se na okupu, ne zauzimajući distancu pritom, što je svedočilo da na raspolaganju ima nešto neslućeno mudrije od distance. Nešto što na organskiji način čuva bilo od dezintegrisanja, osipanja, bilo od poistovećivanja, gubljenja sebe u drugom, mogućeg apsorbovanja od sredine; nešto istovremeno tamno i blistavo što je čuva u znanju – koje je čist kontinuum – o tome kada da ide svojim putem, kada da ide s drugima; stoga, i spremnija je bila da se prepusti talasu daleko smelije od nas, uverena da ne može da izgubi sebe.

Nosila bi često usku strukiranu jaknicu, koja joj je naglašavala grudi i jake ruke, s kratkom teksas suknjom dubljeg struka no što je danas uobičajeno, na kojoj je beličastosivi tanak kaiš, izlazeći iz vodoravnog položaja pri svakom koraku, akcentovao ženstvenost njenog hoda. Jarko crveni karmin i izražena šminka oko očiju snažno su isticali zelenkaste nijanse njenih dužica. Kad joj je tokom hoda glava stajala blago pognuta napred, dolazila je do izražaja izvesna oštrina u njenoj pojavi – njeno trouglasto lice seklo je prostor – i tad bi joj se pojavljivao obrnut most beonjače ispod irisa, i zarad blago povećane prisutnosti suzne tečnosti usled kretanja, u očima bi joj bilo nešto od pijanstva, sasvim neprimetnog za druge.

Dok bismo bili u autu, njeno disanje je, ritam i dubina, obznanjivalo da je uronila u vožnju. Sedela je za volanom uspravno, tako da su joj se ruke pružale ka upravljaču na neki istovremeno prirodan i gotovo idealan način, pogleda jednako uprtog napred i izoštrenog u snopovima bočnih zona vidnog polja, ostavljajući utisak ne samo da joj ne predstavlja nikakav napor da drži sve konce u rukama, nego da joj sama ta lakoća ne znači nešto naročito. Nekakva inverzna, konkavna sprezzatura, lišena one ipak iritirajuće lažljivosti pretvaranja celog sveta u uzastopni niz blesaka u ogledalu, na čije mesto se uselio jedan od tog podstaknutog samozadovoljstvom i uživanjem u sebi – dublji mir.

I dok sam se, ukotvljen na suvozačkom sedištu, vozio s njom, činilo mi se da je moje perceptivno polje više jedan close up usled jastučastosti i prenapetosti izraženih porica i useka njenih usana, crvenog karmina debelog nanosa, njenih magma očiju, kose, nego film onoga što se odigrava pred nama kroz raširenu perspektivu kosine šoferšajbne – kao ona snima sve a ja snimam nju: njeno snimanje, jer u biti jedino ona, čega sam bio više nego svestan, snima, uistinu snima, te se tome moram povinovati, čak s nekim bezmalo perverznim poletom, kao da je to moje konačno odredište na svetu. Na neki način bio sam priljubljen uz njenu pojavu tako da se nisam mogao posve odvojiti, odlepiti, lučiti se od nje, ali krenuo sam s tim rizikom, premda nisam mogao pretpostaviti šta sve on podrazumeva. Njene daljine morale su barem u nekom obliku i nekoj meri postati i moje, makar je time izgubio, što se nije desilo. Desilo se da sam se nasukao na njenu providnu ljušturu, da sam se bio nekako čudno zalepio za nju i da sam bio primoran da idem gde ona ide, i radim šta ona radi, a da je time nisam pridobio u nekom bitnijem smislu reči.

A ona kao da je svako malo morala pronaći, u okruženju u kojem se obrela, nešto dostojno kadra. Kao da je neprekidno snimala, svesnija od nas da se svaki tren života – bio proživljen ili ne – svaki doživljaj, misao, nejasan i maglovit osećaj, negde u nama snima i skladišti i kao da ju je sama ta jasna instinktivna svest držala daleko od pogrešnih puteva. Skoro da sam siguran da se to ne bi moglo nazvati intuicijom, budući ne samo patos taštine – nedostajalo je tu još mnogo čega da bi se moglo smatrati intuicijom. Bila je precizna bez oštrine, oštra bez hladnoće i odsečnosti, otresitija od najotresitijeg a bez ikakvog cepanja, paranja, neočekivano nežna u toj otresitosti. Ukoliko bih, recimo, pomerio tanjir s jednog mesta na drugo, a da je pritom bio malko vlažan odozdo, te je ostavio trag u vidu prstena koji se transponovao na jednu stranu, ona bi posmatrala kolobar vlage i njegovu senku – i video bih da im je, u duhu, prišla blizu, toj slici komete, da osmatra kako se dnevna svetlost, što je soba prozorom upija, rasporedila po kružnici ili po tragu nastalom usled kratkog klizanja. To ne bi trajalo dugo, ali bih uvek primetio.

Jednom kada sam pantalone, držeći ih u predelu što prianja struku, bacio s visine na stolicu, taj pad izazvao je veću buku no što sam očekivao, i iako se nisam trgnuo, iznenadio sam se, dok je kod nje – mada sam delić sekunde kasnije video njenu reakciju odakle sam ipak s dosta uspeha mogao da rekonstruišem primarni odziv – bio prisutan tek blago povišen nivo pažnje. Taj pad pantalona o tapaciranu površinu mogao bi probuditi nekog lakog sna, a za nju, iako vrlo senzibilna, nije bio dostojan iznenađenja. Međutim, ipak je sve to snimala – siguran sam – daleko preciznije nego ja.

Prišao sam joj dovoljno blizu da bih mogao sagledati njene daljine, i činilo mi se da je bila mnogo bliža stvarima nego mi, bliža svetu. I kao da nije imala drugi oslonac do onog koji se skriva u samoj situaciji u kojoj se nalazili.

Pokušam li da je predstavim geometrijski: bila bi spirala u čijem je srcu trougao, spirala koja se ne završava konačnim malenim zavijutkom i tačkom, već čiji najmanji krug najednom postaje jednakostraničan trougao; ili obratno: spirala što izranja iz trougla oko kojeg je, neprekinutom linijom, opisan krug, a onda se taj krug, utonuvši u zaborav, preobražva u spiralu koja se vije oko trougla.

 

*

 

Njena udubljena ženstvenost počinila je to.

Ne možeš da ne ideš za njom. A onda, odbacuješ jedan po jedan deo sebe – i u jednom trenutku, kada ste već oboje nagi u tom ritmičnom, naelektrisanom hodu, samo počneš, postepeno, svakim korakom da utanjaš dublje u crnu vodu za čiju si površinu do pre jedan tren mislio da je čvrsta i tvojim tabanima otporna, dok ona i dalje hoda pred tobom, osvrćući se s vremena na vreme da ti uputi još jedan mesmerizujući pogled. Ti, iako sve niže i niže, još uvek omamljeno gledaš u njena bogato razvijena leđa kako se lepezasto zatežu i opuštaju sve dok potpuno ne potoneš i onda se dole raspukneš kao da si bio tek od tanke opnice, te se ta lakokrila krpa tebe neko vreme kovitla, viori – sporim, raširenim taktom vodenih dubina – i uvrće oko sebe izduženim kretnjama još uvek potaknutim samim pucanjem. Rasplineš se i nalik balonu nakon pucanja si, sav od svoje kože i kose, i shvataš da ništa nije bilo unutra, i viješ se kao morska trava, a voda nije mutna, bistra je ali tamna, i čini ti se da u njoj nazireš krpe koža i kose drugih, u daljini.

 

*

 

Jednom mi je pričala da joj se, u ritmu koji ne uspeva utvrditi, ponavlja san da je u šumi grozomorno velikih četinara i odjednom shvati da je neko prati. Stane da beži. Trči neko vreme, sapliće se o grane oborenih stabala, gubeći dah. U jednom trenu uspe da utekne goniču. Sedne na stenu pokraj debla da pregleda rane što ih je zadobila usled pada, i ugleda da ispod kože, na mestu ogrebotina, ima nešto crno. Nasumice, počne da skida kožu, da je ljušti. I celu kožu svuče, ujedno s licem. I tako, preneražena, otkrije da je ispod, iznutra, sve vreme, celog svog života, bila nekakvo crno glatko stvorenje. No, dok ona – nova i crna – posmatra svoju bivšu kožu, gleda svoje lice, jabučasto, punih usana, koje drži u rukama pred sobom, gonič joj se prikrade s leđa i odjednom je zasuje neka tečnost. Benzin iz kanistera koji je odnekud doneo. Ona, tako rascepljena, da se u trk, iako sva u plamenu. Pada dvaput i ustaje. Uspeva da izbije iz gustiša šume na proplanak na kojem se zadržalo nešto snega. Ali tu skončava u plamenu, pavši i podlegavši vatri do kraja.

 

*

 

Ona kao da je neprestano nedrila više krugova raspoloženja u sebi i kao da je samo u kritičnim trenucima, hotimice, pribegavala njihovom sažimanju. Mada, izgleda, ni tada ne gubeći iz vida mnoštvo. Ukoliko bi se s jedne ravni posmatranja i razaznavao nagoveštaj nekog određenog gesta, s neke druge – to uopšte ne bi bio slučaj. Jedino bi ponekad, s večeri, kada bi došlo do prijatnog rashlađenja, postajala nešto razuđenija i tada bi se – bar pred mojim okom – otkrivalo u potpunoj jasnoći da se ona neprekidno kreće u više pravaca. Tek tada bi mi sažimanja, koja bi u prvi mah mogla ličiti na nepotrebne rezove – postajala nešto razumljivija. Ona bi, dakle, prigušivala potrebu suvišnog, anahronog nadovezivanja (na repliku, na nešto čega bi se setila), i sve je to, verovatno, činila ne bi li progovorila emocijama nekog nastupajućeg doba, premda u tome nije bilo pretencioznosti. Na njeno skretanje ka unutra, njeno dvostruko sinkopirajuće prekoračenje, gledao sam kao na izvesnu (čak estetičku) odbojnost prema istrošenim formama života kroz koju bi se probijalo nešto novo; višeslojnost i višedimenzionalnost svega; ali i prijatna lakoća, lepota bivanja u trenutku, ponovno otkrivanje jednostavnosti.

 

*

 

Osećaj s poniranjem u vranu vodu, trajao je sve dok se odjednom nije nešto slomilo njoj. Ni najmanje naznake nije bilo da se nešto tako može desiti. Odjednom kao da nije više znala čak ni da jede. Pokreti su joj se promenili. Njen sažimajući mir snimanja pretvorio se – bespovratno – u ispražnjen mir ukočenog zurenja.

Išla je za tobom gde si išao. Čak bez patosa osećaja da ne može bez tebe, bez vidnih znakova straha da će se izgubiti ostane li bez nekog ko vodi računa o njoj – kao da joj je svejedno šta će biti s njom. Kao da bi lutala gradom, van grada, gradom, sve dok u jednom trenutku ne bi pala. Dok je ne bi našao neko da je iskoristi. Nakon čega bi se opet dala u besciljan hod. U lutanje. Tada više nije vodila druge u crnu vodu. Svlačio bi je kao narkoticima omamljenu devicu. I probudila bi se iz te utrnulosti tek kad bi ušao u nju.

 

*

 

Ranije kada bismo se izgubili u nekom gradu zaustavljala bi neznance i raspitivala se, započinjući razgovor tako neobično i za naše vreme nesvakidašnje prijatnim tonom da bi se već u jednoj od narednih replika, neopaženo, moglo uplesti nešto lično, što je pak, bez izuzetka, nailazilo na lep odziv. “Kakav to tattoo imaš na ruci?” “Da li te zadržavam, ideš li na posao?” “Odakle si? – I s porodicom živiš tu? – Divno.”

A sada nije mogla da jede dva i po dana. Odjednom se sve srušilo u njoj. Napokon smo ipak otišli u jedan restoran. Naručila je tortu od lešnika. Posmatrala je parče kolača pred sobom – servirano na velikom tanjiru s čokoladnim topingom opisanom kružnicom, nemarno krivudavom, tek po kojim listićem jagode tu i tamo prekinutom. Zurila je ispred sebe jedan dug tren, a onda je, onim svojim starim, ujedno opuštenim i koncentrisanim pokretom uzela u ruku malenu viljšku. Odlomila je parče prodirući kroz telo kolača postepeno, sloj po sloj, sve do korica s dna, zavivši viljuščicu u stranu, i prinevši je ustima. U tim trenucima činilo se kao da se vratila. Nakon što je izvukla viljuščicu iz ustiju – a bila ju je stisla i svojim je usnama pružala otpor – jezikom je, video sam, sporo rastakala zalogaj i gotovo neprimetno su joj se zasuzile oči. Delovalo je kao da joj se vratio dodir sa svetom. Uživala je. Međutim, već sledeći zalogaj – prasak. Pljunula je pod tako moćnim pritiskom da je i sama bila prestravljena. Ljudi za okolnim stolovima počeli su se okretati ka nama. Kao po nekom prećutnom sporazumu, sačekali smo da trenutak na nas usmerene pažnje mine.

Tada se, mislim, isključila. Do kraja isključila. Nije više mogla da prima u sebe bilo šta. Kasnije ću se više puta čuditi tome kako mi je, mimo sve moje nežne pažljivosti spram nje, promaklo da je problem bio, možda, upravo u tome što je previše dopuštala da stvari prodiru u nju. Uz sve moje divljenje, privrženost, bezmalo priljubljenost uz njeno biće, taj momenat mi je promakao. No, verovatno je primala stvari u tolikoj meri u sebe da je to moralo biti neprozirno, posve nevidljivo. Samo stoga nas je naga i božanstvena vodila u vranu vodu, bistru – jer mi nismo znali kako. Stoga smo tonuli: i to tonjenje bila je naša, od nas samih vrlo vešto prikrivena, samosvest.

Ali ona se više nije vratila. Nikad. Nešto se zasvagda slomilo u njoj i ona se više nikad nije vratila. Bila je među nama nalik utvari, ukočenog, izgubljenog pogleda, na nešto neprepoznatljivo svedena. Išla bi gde sam išao, gde smo išli; pratila nas je i više joj nikad ramena nisu stajala čvrsto. I više nikad joj grudi nisu štrčale napred i bibale se. I njen hod, nestao je. I kad se smejala, što je došlo kasnije i bivalo vrlo retko, u tom smehu bilo je nečeg novog. Neke pakosti. I to sasvim neiskrene pakosti.

 

                        Iz knjige Membrane, membrane (Kulturni centar Novi Sad, 2016.)

 

 

 

 

Ivan Antić 1981 Membrane membrane 2016Ivan Antić (1981) rođen je u Jagodini. Objavio je knjige kratkih priča Tonus (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i Membrane, membrane (Kulturni centar Novi Sad, 2016). Priče su mu prevedene na engleski, nemački, poljski, slovenački, rumunski i albanski jezik i uvrštene u antologiju mlade srpske proze Pucanja (Beograd, 2012), antologiju proze kulturno-propagandnog kompleta Beton – Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia (Priština, 2011), slovenačku antologiju Iz jezika v jezik (Ljubljana, 2014) itd. Prevodi sa slovenačkog (Kosovel, Šalamun, Komelj, Blatnik, Šteger, Hrs Pandur). Uređivao je časopis Znak u Beogradu. Glavni i odgovorni urednik izdavačke delatnosti Srpskog kulturnog centra Danilo Kiš u Ljubljani. Od 2012. godine živi i radi u Ljubljani.

 

 

Objavljeno u: Poezija&Proza, Vijesti Tagovi: 

Spremi

Komentariši

Submit Comment

Sigurnosna provjera *

© 2017 Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |