0

Dragan Aleksić: ILMA RAKUSA U LJUBLJANI

kis

Dragan Aleksić i Danilo Kiš / montaža: knjizevnost.org

U suton, Ilma Rakusa sedi na klupi u Čopovoj. Uspravna je, dlanovi položeni kraj nje po toploj dasci klupe. Velika kožna torba je kraj njenog desnog dlana.

Gleda Tromostovlje, Prešernov spomenik, crvenu fasadu Franciškanske crkve. Tu su i dva visoka jablana kojima lišće svaki put zatreperi kad zapiri vetar što odnekud iz sporednih ulica donosi blagi miris lipa. Desno je veliki okrugli plastični šank kraj kojeg se okupljaju mladi. I devojke i mladići piju pivo.

Sdesna čuje glasove. Na dva-tri metra od nje tri devojke, dve mladje i jedna starija, pozdravljaju se sa ‘adio’. Jednom joj je neko u Srbiji rekao da mu je čudno to ljubljansko pozdravljanje sa ‘adio’ pri susretu. U Srbiji se ‘zbogom’ kaže kada se najavljuje duži rastanak ili kada se ode zauvek.

Ilma gleda stariju devojku. Misli: ‘Ovakva sam ja bila: ista crna kosa, crna kao zift, ista visina i stas, takve grudi, samo moj je nos malo prćast pri vrhu a njen je prav.’

Tako se ona nekada oblačila: crne cipele, skoro ravne, crna suknja, crna bluza. Belo lice, beli listovi; neko raskopčano dugme na bluzi i tu je slutnja belih dojki.

Jedan srpski pisac joj je nekada davno rekao: “Za velike grudi su ruke, za male usne. Za srednje, kao što su tvoje, i ruke i usne. Mogao bih jednu dojku da ti milujem a drugu da ljubim.”

Pijan si, pa lupaš,” rekla mu je sa smeškom, pa onda spustila pogled dole.

I on se nasmejao. Prstom joj podignuo bradu, pa kad ga je pogledala u oči, zapevušio: “Od života sve što imam – malo nade kad sam pijan.”

Zvoni mobilni telefon. Ilma ga brzo vadi iz torbe: “Danilo?”

“… Nije Danilo… nije Kiš… žao mi je, stvarno…” čuje se muški glas.

Joj, ti si… oprosti … nešto sam se setila Danila, pa…”

Da, razumem… njega nema odavno… Nego, kaži mi gde sam te ovaj put pronašao? Da li si u Cirihu ili negde u belom svetu?”

U LJubljani sam. Na klupi u Čopovoj ulici.

Gledaš Prešerna, Tromostovlje, i mlad svet.”

Da. Ti poznaješ LJubljanu?”

Bio sam davno, davno tamo. Nekoliko dana. Na toj sam klupi napisao pesmu “Dečacima dolazi veče”. Trebalo bih da je potražim i pošaljem ti je ovih dana. Da, to ću da uradim pre nego odem…”

Gde putuješ?”

“… Ne znam kako to izgleda kamo idem… Pozvao sam te večeras da ti kažem da te uskoro više neću zvati, a ni ti mene više nećeš dobiti na ovom broju…”

Zašto?”

“… Ilma…”

“… Bože,… ti si bolestan?”

“… Da… Idem ti ja… tamo… negde…”

“… Mogu li nekako da ti pomogne?”

“… Možeš… kada te neko pozove telefonom a ti umesto ‘halo’ ili ‘da, molim’ reci moje ime… ponekad”

Ilma Rakusa sedi sama na klupi u Čopovoj ulici, u LJubljani. Noć se spušta na njenu kosu, na bol na njenom lepom licu, na suze što se slivaju niz obraze.

Tiho govori: “Dečacima dolazi veče… dečacima dolazi veče… Devojčicama…”

Objavljeno u: Poezija&Proza Tagovi: 

Spremi

Komentariši

Submit Comment

Sigurnosna provjera *

© 2017 Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |