0

Možemo li očekivati novu knjigu Jovana Ristića?

alien1979posterTuđin: Od Osmog putnika do Prometeja, i nazad

 

Ogroman publicitet i izuzetno visoka očekivanja pratili su stvaranje prednastavka filma Tuđin/Osmi putnik, petog u istoimenom serijalu, pošto je 2009. godine objavljeno da će dotični prednastavak, kasnije nazvan Prometej, snimati Ridli Skot, jedan od najcenjenijih majstora režije, kojem je holivudski studio Tventi senčeri foks dao odrešene ruke da kao autor originalnog filma iz 1979. godine ubrizga svežu krv u posustalu franšizu. Skot je isprva planirao samo da producira novog Tuđina a da režiju poveri drugome, ali je Foks kao vlasnik prava to odbio, rekavši da će stati iza projekta samo ako Skot bude režirao. Posle decenija uskogrudosti i konzervativnosti čelnika studija, koja je, sa časnim izuzetkom Tuđinaca/Osmog putnika 2 Džejmsa Kamerona, proizvela umetnički uštrojene nastavke (zlosrećni Tuđin3/Osmi putnik 3 Dejvida Finčera i formularni Tuđin: Uskrsnuće/Osmi putnik 4: Uskrsnuće Žana Pjera Ženea), i omraženi krosover serijal Tuđin protiv Predatora/Osmi putnik protiv Predatora, tretman Ridlija Skota bio je bez presedana. Sjaj njegove zvezde, producentska moć i ugled tvorca slavnog originala bili su toliko snažni da mu je, u doba apsolutne dominacije studija u holivudskoj A produkciji, dozvoljeno da napravi film blokbasterskih razmera koji, sa svojim horor elementima, ne samo što ne mora da bude „gledljiv za celu porodicu“, već nema ni obavezu da sadrži dva ključna elementa na koje se serijal uvek oslanjao – naslovno vanzemaljsko čudovište (dizajnersko remek-delo Hansa Rudija Gigera), i lik pilota-oficira Elen Ripli (najslavnija uloga glumice Sigurni Viver). Skotovo ime prodavalo je sve, pa i vrlo riskantnu ideju da Prometej bude, koliko god je to moguće, film za sebe, sa radnjom smeštenom u univerzum serijala, ali bez direktne veze sa njegovom radnjom. Već na osnovu spektakularnog prvog trejlera mnogi su se ponadali da će novi Skotov film biti na tragu kvaliteta originala, kojeg je on snimio 33 godine ranije i koji ga je lansirao među najveće svetske režisere.

Tuđin – ili Osmi putnik, kako se taj film zvao u Francuskoj, Španiji, Jugoslaviji i još nekim zemljama[1] – bio je prvo ozbiljno naučnofantastično ostvarenje nakon što su Zvezdani ratovi/Ratovi zvezda Džordža Lukasa (1977) otvorili vrata za masovniji visokobudžetni tretman tog žanra i njegov prodor u mejnstrim. Prepoznatljiv po grozomornom uljezu koji tamani ljude na klaustrofobičnom svemirskom teretnjaku – pošto se spektakularno „rodio“ iz stomaka jednog od sedmoro članova posade (znamenita scena sa pokojnim glumcem Džonom Hartom) – Skotov film ne samo što je bio značajan holivudski hit, već je bio i ostao vrhunsko umetničko delo. Njegovi ključni sastojci – vizuelnost, dramaturgija i atmosfera – majstorski su osmišljeni i izbalansirani; počev od brižljivo skrojenog scenarija sa skiciranim ali uverljivim likovima koji u miljeu jedne daleke budućnosti razgovaraju o naizgled banalnim temama kao što su nadnice i radnička prava, preko estetike „raubovane budućnosti“, oličene u hiperrealističnom prikazu unutrašnjosti teretnjaka Nostromo i motivu „kamiondžija u svemiru“, do suptilne glume, odmerene režije i izuzetno veštog postupka razvoja radnje i izgradnje napetosti usled kojeg se Tuđin, iz nečeg što liči na 2001: Odiseju u svemiru sa savršenom lakoćom transformiše u horor, intenzivan poput Teksaškog masakra motornom testerom. Posebna priča su duboko uznemirujući dizajn, koncepcija i pojava biomehaničkog monstruma, koji je zahvaljujući Gigeru postao kamen međaš u svetu filmskih čudovišta, zatim gotski eksterijer Nostromoa, zlokobni izgled planetoida na koji se Nostromo spustio, i nezemaljski izgled nasukane letelice koja je tamo pronađena, sa tuđinskom vrstom života unutra. Tuđin se pamti i po korporativnoj zaveri iz pakla, čije je oličenje oficir za nauku Eš, za kojeg se ispostavlja da je „ubačeni element“, i da čak nije čovek; on je android kojem je kompanija-poslodavac Vejland-Jutani dala tajni zadatak: da pokupi primerak čudovišta sa planetoida i dopremi ga na Zemlju kao potencijalno biološko oružje – po cenu žrtvovanja posade.

Ključne zasluge za Tuđina obično se pripisuju Ridliju Skotu, što je razumljivo, jer je film napravljen sedamdesetih godina prošlog veka, u eri kad su kinematografijom SAD dominirali režiseri-autori. Istina je, međutim, da je izuzetan kvalitet ovog ostvarenja proizašao iz saradnje grupe umetnika, koja nije bila samo pod Skotovom kontrolom. Skot nije bio poznavalac naučne fantastike i horora – on je u tim žanrovima, koji su krajem sedamdesetih dobijali na značaju, prosto video izazov za sebe, a smatrao je svojom prednošću što nije njihov vatreni ljubitelj. Bio je, međutim, otvoren za savete i sugestije i dopuštao je izvesni stepen autonomije. A multitalentovani scenarista i koautor priče Den ‘O Benon bio je taj koji je duboko poznavao ove žanrove i koji je potencirao žanrovsku ozbiljnost Tuđina – njegovu utemeljenost u kjubrikovsko-klarkovskom SF realizmu i poetici „kosmičke strave“ Hauarda Filipsa Lakrafta, a takođe je bio kohezivni faktor među vrhunskim talentima iz sveta dizajna, ilustracije i stripa koje je lično angažovao (Hans Rudi Giger, Ron Kob, Žan Žiro Mebijus), i čiji je rad nadzirao i usmeravao tokom pretprodukcije, pa čak i tokom snimanja. O'Benonov scenario bio je, pak, istaknut primer kompromisa koji su, sa jedne strane za njega bili bolni, ali su, sa druge strane, proizveli izbalansiran film, koji ne pati od žanrovskih i drugih klišea. Naime, producenti Dejvid Gajler i Volter Hil, isto kao Ridli Skot, nisu dolazili iz miljea ljubitelja naučne fantastike i horora, a bili su svesni tadašnje odbojnosti holivudskih studija prema tim žanrovima, pa su pribegli temeljnoj prepravci O'Benonovog teksta, o kojem nisu imali najbolje mišljenje: izbacili su sve što je ličilo na žanrovsku egzotiku – od tehničkog žargona u dijalozima do danikenovskih elemenata u zapletu – a ubacili realizam sa socijalnim elementom, као i pomenuti motiv korporativne zavere (lik Eša). Gajler i Hil su, međutim, pokušali da prisvoje kompletno autorstvo nad scenarijem, pa je ogorčeni O'Benon pribegao arbitraži, koja je njega priznala za jedinog pisca. Dve strane su se razišle kao ljuti neprijatelji.

O'Benon nije radio na nastavcima, a Gajler i Hil su od Tuđina napravili unosni serijal za Foks. Međutim sinergija koja je stvorila originalni film nije se ponovila. Izuzetak je, donekle, njegov prvi produžetak, Tuđinci (1986), zato što je režiser/scenarista Džejms Kameron kao snažna autorska ličnost i vrhunski poznavalac naučne fantastike i horora s lakoćom ušao u cipele Dena O'Benona i Ridlija Skota, pri čemu je u odnosima sa studijem i tehničkom ekipom, koja je obožavala Skota a njega potcenjivala, imao čeličnu podršku svoje tadašnje žene, producentkinje Gejl En Hard. Kameron je uspeo da snimi jedan od najboljih filmskih nastavaka svih vremena, jer ga je pravio uz duboko poštovanje za original, ali bez zavisnosti od njega. Nije pokušavao da ga imitira niti da sledi njegovu formulu, već je po priči Gajlera i Hila, koja se oslanjala na motive iz Hilove Južnjačke utehe, napravio akciono ratno ostvarenje (Ripli, jedina preživela sa Nostromoa, vraća se u pratnji marinaca na planetoid svojih košmara, koji je sada kolonizovan i teraformiran, i na kojem je armija čudovišta napala koloniste), uz pametnu nadogradnju univerzuma ustanovljenog prvim filmom. Tuđinci su postali veći hit od Tuđina i fenomen za sebe, donevši Sigurni Viver nominaciju za Oskara i učinivši je najplaćenijom glumicom u Holivudu, a majstor za specijalne efekte Sten Vinston nagrađen je Oskarom, isto kao Hans Rudi Giger za prethodni film. Kameron, inače, nije zvao Gigera da radi sa njim, zato se plašio da će ga njegov snažni autorski potpis ograničavati, a želeo je i da progura neke svoje koncepte poput džinovske matice tuđinaca (kojoj je Vinston, Kameronov saradnik sa Terminatora, čudesno udahnuo život). Odsustvo velikog švajcarskog umetnika dalo se primetiti u jeftinijem izgledu „običnih“ čudovišta, a film je generalno patio od neizbrušenih detalja i nedoslednosti u radnji. Ovi nedostaci su, međutim, uspešno bili prikriveni adrenalinskom akcijom za koju je Kameron bio majstor.

Sledeća dva nastavka nisu imala dramaturge-vizionare poput O'Benona i Kamerona, i nastala su u vreme kada je Holivudom zavladao blokbastersko-nastavljački mentalitet, kao i tendencija da se režiseri drže na uzdi, a nije pomogla ni ekonomska kriza sa početka devedesetih koja je studije učinila veoma krutim po pitanju finansija i stvaralačkih sloboda.

alien3 1992Tuđin3 Dejvida Finčera (1992) veoma je slavna žrtva ove promene klime, ali njegovi problemi nisu samo proizvod želje novih rukovodilaca Foksa da dobiju siguran hit u razmerama prethodnih filmova. Hil i Gajler su kao producenti i tvorci priče bili neodgovorni i neinspirisani, a novac studija je nemilice trošen pored ostalog na ubeđivanje Sigurni Viver da ponovo igra Elen Ripli (dobila je basnoslovni honorar, status koproducentkinje i pravo da utiče na scenario), na plaćanje scenarista koji su se smenjivali kao na pokretnoj traci (Vilijam Gibson, Erik Red, Dejvid Tui, Džon Fazano, Greg Prus, Lari Ferguson, Reks Piket, i na kraju Gajler i Hil), na angažovanje režisera koji su razočarani napuštali projekat (Finčerovi prethodnici Reni Harlin i Vinsent Vard), i na troškove gradnje i razgradnje scenografije, u skladu sa haotičnim izmenama priče. Petogodišnje stvaranje Tuđina3 – koji nije imao gotov scenario do samog kraja snimanja – može da posluži kao udžbenik na temu „šta sve može poći po zlu kada snimate film u visokoj A produkciji, a posebno kad ste režiser-debitant“ i „šta sve može da se desi kad producent nema jasnu viziju filma koji pravi“. Tuđin3 nosi sve ožiljke svog „razvojnog pakla“ i dan-danas izaziva oprečne komentare ali se ne može poreći da je Finčer u nemogućim uslovima, opterećen nepoverenjem studija i producenata, uspeo da iz nekoherentnih sastojaka – uz pomoć montažera Terija Roulingsa (radio na prvom Tuđinu i Skotovom Blejd Raneru/Istrebljivaču) – skrpi ostvarenje koje ima ujednačen ton, jedinstven vizuelni pečat, bolju priču od Tuđinaca (ukleta brodolomnica Ripli donosi trostruko iskušenje koloniji zamonašenih osuđenika – i kao žena i kao vesnik apokalipse i kao majka čudovišta), i veoma hrabar kraj (Ripli se žrtvuje, odnoseći sa sobom u smrt poslednji izdanak monstruozne rase). Međutim, Foks je skratio materijal za oko pola sata, pa se Finčer distancirao od filma. Nastao je i skandal sa Hansom Rudijem Gigerom, za kojeg je na špici pomenuto da je radio originalni dizajn čudovišta, ali ne i da ga je redizajnirao za treći film, pri čemu je ta zasluga pripisana Aleku Gilisu i Tomu Vudrufu, nekadašnjim pomoćnicima Stena Vinstona koji nisu koristili Gigerove nove nacrte. Nepravda sa špicom ispravljena je na video izdanjima Tuđina3, ali su Gigerovi odnosi sa Foksom još dugo bili poremećeni, i on nije imao nikakve veze sa franšizom sve dok se njegov prijatelj Ridli Skot nije vratio u nju kao producent i režiser.

U međuvremenu, poslednja spona sa jezgrom stvaralačke ekipe Skotovog originala se prekinula kada su Dejvid Gajler i Volter Hil pokušali da spreče nastajanje narednog segmenta u serijalu, Tuđin: Uskrsnuće (1997). Foks se nije osvrtao za njihovim tvrdnjama da će priča i scenario Džoša Vedona „ruinirati franšizu“ i upustio se u snimanje sâm, a Gajler i Hil su, zbog autorskih prava, uredno potpisani kao producenti. Njihove prognoze su se, svejedno, pokazale tačnim. Uprkos vizuelnoj lepoti i zanimljivoj premisi (Ripli je kloniranjem vraćena iz mrtvih a sa njom i čudovište, pri čemu oba „proizvoda“ ne liče na sebe i ukrstila su osobine), Uskrsnuće je mediokritetski proizvod, zbog razočaravajuće derivativne radnje i stripovskih dijaloga koje izgovaraju pogrešno odabrani glumci, a dodatno ga je unazadila finansijska škrtost studija koja je sprečila snimanje nekoliko bitnih scena, s kojima bi dešavanja makar bila logičnija a kraj zanimljiviji. Prvi put je ozbiljno zakazao i dizajn, i to tamo gde je film trebalo da pokaže nekakvu originalnost, a ni režija Žana-Pjera Ženea nije bila adekvatna. Tuđin: Uskrsnuće nije bilo gubitnik na blagajnama kao ni Tuđin3, ali prihodi ovog puta nisu bili dovoljni da Foks investira u nastavke, i serijal je dospeo u ćorsokak na duže vreme.

U novom milenijumu, Foks se ponašao kao što se kompanija Vejland-Jutani ponaša u serijalu: uporno je nastojao da eksploatiše čudesno Gigerovo stvorenje, ali ga je pri tom sve više trivijalizovao. Ovaj trend se uočavao još u filmu Tuđin: Uskrsnuće, u kojem su nekad zastrašujući bauci iz mraka paradirali na svetlu praktično od prvog kadra, glomazni kao dinosaurusi i na momente izvrnuti ruglu. Ali, dok se to još nekako moglo podvesti pod autorsku viziju Žana-Pjera Ženea, koji se, nevičan hororu, okrenuo mračnoj komediji i groteski, dvodelni serijal Tuđin protiv Predatora bio je sasvim ogoljen u svrsi svoga postojanja. Sučeljavanje slavnih čudovišta iz dve filmske franšize, inspirisano istoimenom video-igrom, napravljeno je samo zato da bi bezidejni, alavi studio zgrnuo novac, i niko od stvaralaca serijala Tuđin nije hteo da ima veze sa tim projektom – osim majstora za specijalne efekte Aleksa Gilisa i Toma Vudrufa Džuniora. Nepretenciozni akcioni uradak Tuđin protiv Predatora/Osmi putnik protiv Predatora Pola Andersona (2004) bio je osmišljen kao prednastavak Skotovog originala, sa radnjom smeštenom na Zemlji, i odlično je zaradio uprkos vrlo nepovoljnim kritikama. Međutim, direktni nastavak Tuđinci protiv Predatora: Rekvijem/Osmi putnik protiv Predatora 2 braće Štrose (2007) bio je katastrofa na gotovo svim planovima, uz tehnički amaterizam koji ne bi trebalo da postoji u filmovima velikih studija, pa je sasvim zasluženo potonuo u bioskopima. Time je na ovaj spin-of serijal stavljena tačka, a u međuvremenu se Ridli Skot pojavio kao spasilac matične franšize i odbacio bilo kakav kontinuitet sa dešavanjima iz filmova Pola Andersona i braće Štrose. Odlučio je da napravi sopstvene prikvele, vodeći se svojom davnašnjom željom da objasni poreklo slavnih čudovišta.

prometheus 2012Naizgled je paradoksalno što ni Skotov povratak nije doneo značajnije kreativno poboljšanje, barem iznad nivoa izmučenog Tuđina3. Uhvativši se za pozadinske detalje iz originalnog filma – za nasukani vanzemaljski brod i njegovog fosilizovanog pilota – kao i za danikenovske elemente iz prvog nacrta O'Benonovog scenarija koje su Gajler i Hil odbacili, Skot je napravio intrigantnu priču o ljudima kao „deci bogova“ koja odlaze kod svojih humanoidnih tvoraca, samo da bi otkrila da je tvorac stradao od sopstvenog biološkog oružja kojim je, pored ostalog, želeo da uništi svoju tvorevinu – ljudsku rasu. Prometej (2012) je, što se očekuje od Skota, pravi raj za oči, glumačka ekipa je odlična, a bar jedna scena i karakterizacija zloćudnog androida Dejvida (Majkl Fasbender) dostojni su dužeg pamćenja. Pripovedanje je, međutim, frustrirajuće konfuzno zbog scenarija Džona Spahitsa i Dejmona Lindelofa u kojem se likovi ponašaju neuverljivo i kliširano, podzapleti ne funkcionišu a diskontinuiteti u radnji zjape. Pisci Prometeja, naročito Lindelof, možda nisu bili dorasli zadatku, i suviše su se oslanjali na ideju da će odgovore na neka pitanja doneti nastavci, ali se čini da ni slavni režiser nije najbolje razumeo šta je njegovog Tuđina učinilo tako velikim. Što je još važnije, oko Skota nije bilo ljudi koji bi ga naterali da promisli neke nedokuvane ideje i na silu uglavljene scene, a autoriteti koje je Skot konsultovao na snimanju originalnog filma, poput Dena O'Benona i njegovog partnera Ronalda Šaseta, producentsko-spisateljskog dvojca Gajler-Hil, producenta Gordona Kerola, pomoćnika produkcije Ajvora Pauela, ilustratora Rona Koba i montažera Terija Roulingsa, više nisu bili pored njega. Hans Rudi Giger je samo posetio snimanje Prometeja.

Koliki god mu bili nedostaci, Prometej je više nego solidno zaradio, pa je Foks dao zeleno svetlo Skotu da snimi još jedan (pred)nastavak, Tuđin: Kovenant/Osmi putnik: Kovenant (premijera zakazana za maj 2017). Iz naslova, trejlera i razmetljive reklamne kampanje može se zaključiti da je Skot ozbiljno shvatio kritike na račun Prometeja, da se od njega unekoliko distancirao, i da je zaigrao na kartu „davanja publici onog što ona traži“: stravu i mrak prvog Tuđina i, naravno čudovišta, mada je prethodno tvrdio da je njihov horor potencijal istrošen usled besomučne eksploatacije. Radnja nastavka je delimično inspirisana Miltonovom poemom Izgubljeni raj, a zaplet jasno priziva original iz 1979. godine: brod Kovenant, koji nosi zemaljske koloniste ka novom domu, prima tajanstveni signal, skreće sa kursa i spušta se na nepoznatu rajsku planetu, a posadu tamo dočekuju mrtva tišina, olupina vanzemaljske letelice, artefakti humanoidne civilizacije postradale u nekakvoj katastrofi, android Dejvid iz Prometeja i razni parazitski oblici života koji koriste ljudska tela da se razviju u nešto mnogo ubilačkije. Utisak već viđenog podgrevaju trejleri i posteri na kojima glavna junakinja Danijels (tumači je Ketrin Voterston) sumnjivo liči na Ripli iz doba Tuđinaca: ima istu, kraću frizuru, nosi kratku majicu i ogromnu automatsku pušku. Cela reklamna kampanja je sračunata na ubeđivanje publike – po cenu otkrivanja bitnih delova zapleta – kako joj sleduje ugođaj kakav je pružao prvi film. Skot je najavio da će Tuđin: Kovenant „prestraviti publiku na mrtvo ime“ i razjasniti misterije iz prethodnog filma, kao i one iz Tuđina. Pitanje je samo da li će ovaj prikvelo-sikvelni „meki rimejk“ imati sopstveni identitet (koji je Prometej neosporno imao), da li će pružiti zadovoljavajuća objašnjenja, i da li su odgovori na neka pitanja (npr ko je napravio čudovišta) uopšte potrebni.

 

[1] U ovom tekstu koristim naziv Tuđin kao pravi prevod originalnog naziva Skotovog filma (Аlien) koji je, uostalom, korišćen za televizijska prikazivanja u SR Jugoslaviji i Srbiji. Dodatni razlog da se opredelim za njega je neprikladnost korišćenja naziva Osmi putnik za ostale filmove u serijalu. Domaći bioskopski distributeri su insistirali na njemu radi lakšeg prepoznavanja nastavaka na tržištu, ali on nema nikakve veze sa sadržinom tih ostvarenja. Čudovište je zaista „osmi putnik“ samo u prvom filmu, gde predstavlja slepog putnika na svemirskom brodu sa sedmoro članova posada. Dalje, Kameronov nastavak zove se Aliens, to jest Tuđinci, a ingeniozna upotreba množine – koja implicira i žanr (ratni film) i umnogostručenu opasnost u odnosu na Skotov original, ali i činjenicu da ovo nije puki nastavak već film za sebe – potpuno se gubi ako se koristi bioskopski distributerski naziv Osmi putnik 2. Radi očuvanja tog trostrukog kvaliteta, ne držim se ni naziva Tuđin 2, koji je korišćen za TV prikazivanje. Tuđin 3 sa televizije je Tuđin3 (Tuđin na kub) u skladu sa originalnim nazivom a Tuđin 4 je Tuđin: Uskrsnuće. Prim. aut.

Objavljeno u: Kritike, Poezija&Proza

Spremi

Komentariši

Submit Comment

Sigurnosna provjera *

© 2017 Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |