Čudesa  u prirodi se svakodnevno dešavaju. Nema svako dar da ih vidi ili čuje šapat drugog nevidljivog sveta.Jednostavno se tako rodiš da osetiš i najmanju promenu na koju drugi ljudi ne obrate pažnju.

Još kao devojčica sam imala svoj svet iz mašte. Zamišljala sam da sam vila koja šeta šumom u potrazi za malim vilenjacima i činilo mi se da su tu, da ih pratim ili me prate. U hodu između krošnji čula bih nepoznat glas između mojih misli. Ponekad bi to bio odjek, jedna reč, a često i razgovor sa glasom koji me smirivao i nalazio samnom bezbrojna rešenja za životne neprilike. Isprva sam se plašila, ali vremenom i navikla na nekoga ko je uvek uz mene. Osećaj sigurnosti sa tim melodičnim glasom nikada me još nije napustio u bilo kojoj životnoj situaciji. Tako je bilo i te noći kada sam se kao devojka vraćala kasno iza ponoći iz grada.

Prolazila sam preko  nekoliko livada uzanim putem, pa kroz bagrenjak na kom se nalazio Stevanov izvor. Put do moje kuće je mogao i drugim putem, ali nikada nisam išla obilazno, a želela sam uvek što pre da dođem do svog dvorišta. Već na samom ulazu u stari bagrenjak sam čula izvor kako veselo žubori. Taj zvuk me umirivao i davao osećaj pripadanja tom imanju. U mraku se nije dobro video, naime je zaklonjen i uvučen od staze kojom prolazim tek možda dva metra. Debeo mlaz vode izlazio je iz starog kamena između dva hrasta i približavajući se svetlucao je na blagoj mesečini. Kapi su prskale i snažno šumele u noći. Noćne ptice pevačice su se oglašavale na visokim stablima, a hor cvrčaka odavao mirnu prirodu. Tada u mislima odjeknu glas, snažno i upozoravajuće da stanem. Pomislih da sam ga prečula od noći i nekog vetra koji me dira po vratu. Ne stah, već produžih prema Stevanovom izvoru, dok u mislima sve se uznemiri. Tad kao da nestade prirode koju znam i samo noć prosuta se nadvi nada mnom i nad putem kojim koračam. Osetih da su mi noge teške, da stoje u mestu i to me uplaši. Srce je snažno u grudima lupalo i jeza niz kičmu se otegnu u hladnim kapima niz kožu. Senka pokraj izvora sedela je na starom kamenu. Gledali smo se ili mi se to samo učinilo…Nelagodnost i teskoba mi zaustaviše dah. Poželeh da se okrenem i pobegnem nazad, ali to nije bilo moguće. Kao da sam bila zaglavljena u vremenu. Tišina oko mene mi je govorila da sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Senka se pomeri, ustade i očekujem da mi priđe ili nešto kaže. Umesto toga, ona napravi okret od izvora i neko joj pohrli u susret. Zagrliše se!? Ja sam i dalje bila kao ukopana, bez snage da nešto izgovorim ili odem. Bila sam posmatrač nečije ljubavi, tajne ljubavi. Devojka izgovori ime-Stevane! Mi nikada nećemo uspeti u našoj nameri, našim planovima!- On ju je tešio, ljubio. Gotovo sam bez daha, strah od dve senke me ipak nije napuštao. Nijedan korak nisam napravila, ali sam čula glas u meni da budem mirna i da sam bezbedna. I dalje je  neka pretnja nad izvorom, kog nisam jasno čula da žubori.

Posle samo nekoliko trenutaka izliva ljubavi dve osobe, pojaviše se tri konjanika i okružiše Stevana. Devojka je vrištala dok su je odvajali od njega. On bled, pogleda u mene…da, u mene!? Trenutak bezdana se otvori između naših očiju. Videh da se predaje i  poželeh da vrisnem i ja na konjanike, ali me glas zaustavi. Tad ga mačem posekoše i tako beživotnog ostaviše ispred mojih nogu. Videh krv koja je lila iz mnogih rana. Osetih hladan vetar, gustu i lepljivu pomrčinu koja pada na moje oči, obraze…i sve u trenutku nestade.

Osetih da se život ponovo vraća u letnju noć pokraj izvora. Dugo sam tako kao ukopana stajala, a kada me pusti prvi šok od viđenog, klecavim nogama priđoh izvoru i umih se hladnom vodom i tako dođoh sebi. Brzo se uspeh uz uzvišicu i uleteh u svoje dvorište, bez okteranja. Tu noć nisam spavala.

O ovom događaju dugo nisam smela nikom da pričam iz straha da mi se neko ne podsmehne. Kasnije sam slučajno saznala iz razgovora sa bakom, da su Stevana, našeg pra-pra dedu ubili turski veziri na izvoru.

Danas se pitam, da li je Stevan želeo da saznam njegovu tajnu?