Divno je biti na sajmu knjiga u Beogradu u ulozi pisca, kazala je ona, priznavši da joj je veoma drago što ljude zanima njeno mišljenje.
Furlan je rekla da je Beogradski sajam knjiga za nju pojam od detinjstva, kada joj je svake godine sa sajma majka, inače bibliotekar, donosila najlepše dečje knjige, s najlepšim ilustracijama, uz koje je odrasla.
Ona je rekla da je fantastično što u Beogradu postoji takav interes za knjigu, primetivši da je to oduvek bilo tako i da je time fascinirana.
“Ovde su izdavači u toku sa svetskim zbivanjima, može se naći svaka knjiga u prevodu, pozorišni tekstovi su se uvek ovde prvo izvodili”, rekla je Furlan i ispričala nedavni događaj iz Dablina, kada je posetila tamošnji Muzej književnika i literature, kakav ne postoji nigde na svetu.
Među malobrojnim eksponatima, na nevelikom prostoru, u jednoj vitrini bio je program predstave Ateljea 212 “Čekajući Godoa” po tekstu “njihovog” Semjuela Beketa. “Bila sam ponosna, kao da to ima neke veze sa mnom. Pa nekako ima”, dodala je ona.
Govoreći o svojoj knjizi, objasnila je da je naslov uzela po jednom od eseja koji je nastao kao frustacija ličnom situacijom što, kada se vrati kući, mora da objašnjava, opravdava se, izvinjava… ali i frustracija celim svetom u kome je sve na rasprodaju i u kome ništa ne postoji osim prodaje i rasprodaje svih vrednosti.
Ideje postoje samo ako se mogu prodati, naglasila je Furlan, dodavši da ona ne vidi svetlo na kraju tunela.
“Možda će ono doći posle potpunog mraka, jer pitanje je kud vodi ovaj sistem u svetu u kome trilione dolara u ruklama drži užasno mali broj ljudi, a ostali žive u ropstvu”, rekla je ona.
Eseji, sabrani u knjizi, više su novinarstvo, jer su praktično bili izveštaji iz Amerike, objasnila je ona. Ta forma joj je, kaže, više odgovarala, jer je pisanje morala da završi do zadatog roka i u zadatom broju stranica.
Poznata glumica je navela, međutim, da njeni tekstovi nikada nisu bili puko izveštavanje o stvarima koje su joj u štampi ili na TV-u zapali za oko, da se trudila da sve to što je značilo javni diskurs poveže sa sopstvenim životom.
“Zanimljivo je da je teže što čovek ima više vremena i više slobode”, kazala je ona, ne isključujući da će se i ubuduće pozabaviti pisanjem. Taj osećaj da se neke stvari stave na papir je, možda, čak i osećaj dužnosti, dodala je Furlan.
Tanjug/b92.net
