Повод је био представљање едиције “Памтивек” београдског издавача “Стубова културе”. Техником израде старих
албума, у оригиналном дизајну и креативној штампи, међу корицама су обједињене фото-монографија, сведочанство о личном животу и савременицима, биографија и библиографија аутора. У првој књизи је Љубомир Симовић, а у другој Албахари.
И како то понекад бива, прича је измакла контроли, што значи да је књижевно вече било изузетно успешно.
– Када почем да радим на неком тексту, обично напишем једну или неколико реченица и немам појма како ћу наставити – открио је део свог стваралачког поступка Давид Албахари. – Не знам у том тренутку ни како ће се то нешто завршити. У књижевности не истражујем, све се, такорећи, само напише. А када пишем, ја морам да будем сваки свој лик. Ја сам вечерас други човек, не онај што је писао моје књиге. Себе сматрам писцем кратких прича, имам их чак од једне реченице, па до једне странице текста. Зато су и моји романи кратки, а такво гледиште захтева посебну врсту списатељске усредсређености. По мом дубоком уверењу- све може да буде прича, а за сваког писца је добро да вежба сажетост. Има превише расплинутих књига: у њима, на пример, јунаци пију кафу на двадесет страна, а моји је попију одмах. Тако се и пишу бестселери – у њих се убацује оно што се иначе избацује из добрих књига.
Људи му често говоре да је постмодернизам мртав, а кад их пита шта је сада, нико не зна одговор. Албахари им одговара да је постмодерна у књижевности данас толико међу нама, да се чини да је нема. Многи мисле да је досадно када се писци баве сами собом и сопственим уметничким поступком. Зато ваља бар прелистати монографију “Албахари”, као пример постмодерне, мозаичке структуре, са преко стотину приватних Албахаријевих црно-белих слика, за које мисли да су права слика света, заустављена стварност. (“На некима сам страшно смешан, неке сведоче о мојој хипи-фази са пуно косе, о чему сада могу само да сањам”.)
– За мене је фасцинантно када видим да дете чита књигу о Харију Потеру од неколико стотина страна, крај свих компјутерских чуда – испричао је Албахари. – Онда помислим како је први муж Џоане Роулинг, док нико није знао за њу, сигурно доживео трагедију шекспировских размера када се она планетарно прославила и обогатила (уз другог
мужа).
Такозвана женска књижевност доминира и у свету, не само у Србији. Чини ми се да велики број списатељица, које доминирају топ-листама најчитанијих, одражава другу стварност-да је и већина читалаца женског пола. Добро је да
људи читају, макар и лаке књиге, све док не угрожавају друге. Верујем да већина писаца пише са идејом доброте,
чак и Стивен Кинг, са свим тим хорорима.
Нисам неко ко воли да придикује и дели савете, али верујем да из књижевности, из уметности уопште, можемо много да научимо. Поуку мора свако да открије сам.
Од Давида Албахарија смо чули и једну стару јеврејску причу. Стари хасидски рабин је стално говорио:будите добри
све до своје смрти. Када су га питали, како да знају докле да буду добри, одговорио је: живите тако као да вам је сваки дан последњи.
И као што рече велики приповедач живота и света речи-једино је садашњи тренутак онај у коме стварно живимо.
Радмила Лотина
Моја радна соба
– У нашој кући у Канади моја радна соба је у такозваном бејсменту, у полусутерену где се пере и суши веш – објашњава Албахари.- Окренут сам једном малом прозору, кроз који видим само ноге инкасаната што долазе да
забележе потрошњу струје или гаса. И док пишем, слушам реге музику. Заправо протеклих двадесет година највише
слушам реге. Кад устајем, помаже ми тај ритам, а затим попијем сок од наранџе и спреман сам да седим за
компјутером шест сати. Ништа гламурозно, све сам то лепо објаснио у роману “Снежни човек”, првом који сам објавио након доласка у Канаду. А недавно ме је једна читатељка баш насмејала када ми је рекла да замишља како ја седим и пишем у огромној соби са стакленим зидом и уживам у погледу на канадске природне лепоте.
(Дневник)
