Prvo izdanje knjige eseja “Pozorišni geto“ izašlo je u Podgorici, 2000. godine, u izdanju Crnogorskog društva nezavisnih književnika sa fotografijama Vesne Pavlović iz predstave Tebi iz jučerašnje i u grafičkom dizajnu Marine Vešović.
Ideja o postavljanju elektronskog izdanja knjige eseja, nastala je iz potrebe da se izbjegnu troškovi štampanja knjige i otvori novi prostor za prezentaciju pozorišnog autorstva. Knjigu Pozorišni Geto, sačinjavaju i pozorišnii eseji, nastali i objavljeni u vremenu između 1997. i 2004. godine u nekoliko časopisa u Crnoj Gori i Srbiji (Ars, Gest, Zbornik FDU Beograd, Ludus). Elektonska verzija knjige eseja na web-stranici www.varjadjukic.com, sardži i neke od eseja objavljenih u časopisu Montenegro Mobil Art, audio i video snimke, profesionalnu biografiju glumice, fotografije iz filmova i pozorišnih predstava. Grafički dizajn web -sajta , uradio je Dragan Đukić.
U recenziji za knjigu prof. Ognjenka Milićević, rediteljka, teoretičarka pozorišta i pedagog glume, napisala je prije deset godina : “Pozorišni geto” autorke Varje Đukić intimističko je štivo, koje inače retko u svom domenu, otkriva stvaralački dnevnik nastajanja jedne predstave prožete delom i životom tragične pesnikinje Marine Cvetajeve. Iskrenost s kojom autorka nudi motive koji su je rukovodili u izboru poetskog materjala, kao i lavirinte misli, osećanja, poistovećenja kroz koje su je vodili putevi do rezultata – retko se sreću u glumačkom svetu a dragocen su dokument o rađanju jedne uloge ali i više od toga, u slučaju predstave Tebi iz jučerašnje, igrane u “Centru za kulturnu dekontaminaciju “ u Beogradu, prvi put i u Zetskom domu na Cetinju i u Domu omladine u Podgorici, Varja Đukić je bila i reditelj, tačnije autor projekta u celini– dekor i kostimi su bili njeno delo– sem muzičke partiture koju je za V. Đukić osmislio Vedran Vučić..
Čitaocu, ljubitelju osobene poezije Marine Cvetajeve, kao i onome koga zanimaju vrela glumčevih spoznaja i tehnika stvaralačkih postupaka – Varja Đukić u ovom tekstu otkriva u kakvoj su sprezi životno iskustvo glumca i pesnika, vreme u kome žive, okolina koja ih okružuje, te, najzad, a možda i najpre – lične motivacije koje traže svoj izraz.
Što je ova knjiga nastala naknadnim postupkom, posle radiofonskog i vremenskog iskustva – u oba slučaja vrlo uspešna – radio drama 1919. i mnoge druge, bila je visoko ocenjena (Politika), a širok odjek je ubrzo iznudio i reprizu! – ne dodaje joj samo bogatstvo asocijativnih polja nego kazuje i o dubini i tajnosti napora V. Đukić da za poeziju Marine Cvetajeve nađe adekvatnu umetničku formu i u drugim medijima.
Rafinovan analitičar i ne manje izbirljiv posmatrač okupila je u svom istraživanju razne sagovornike: Josifa Brodskog i Danila Kiša, poetsku braću Marine Cvetajeve, Mišela Fukoa i Emila Siorana, proučavaoce ljudskih mrakova.
To kako V. Đukić iz Marininih škrtih ali kvintesencijalnih slika izlučuje dramsku mrežu scenskih radnji u rasponu od igre, pantomime do glume i čvrstog poetskog iskaza, ohrabriće, verujemo, nove pokušaje darovitih poklonika poezije.
I da ovaj napor V. Đukić ostane usamljen glas – glas je koga vredi čuti, jer pripada najtankoćutnijim svedocima vremena koji, zarad spoznaje dubine lete iznad naših glava bez zaštitnih mreža!
karver.org
