Међународни београдски Сајам књига једна је од најомиљенијих и најмасовнијих културних манифестација у Србији, која би, барем према броју посетилаца (а у сајамском одбору кажу да их сваке године, за седам дана, буде и до 150.000), наш народ квалификовала као један од најобразованијих у Европи. Међутим, поставља се питање да ли се заиста у Србији толико чита, и шта се заправо чита.
Најкраће речено, у том „сабору” и слици годишње издавачке продукције, победила је преведена књижевност, и то махом са енглеског говорног подручја. Иако се Шведска, као земља почасни сајамски гост, темељно припремала за свој наступ, и већину програма посветила дечјој књижевности, може се рећи да „из прве руке” нисмо чули довољно о савременој шведској књижевности.
Малобројна су била и издања српских аутора, поред нових књига Милете Продановића, Веселина Марковића, Срђана В. Тешина, Андрије Матића, Владана Матијевића, Виде Огњеновић…
Узгред буди речено, онај ко је на Сајам књига дошао да пронађе дела неког од наших и светских класика, морао је добро да се помучи. Са друге стране, занимљиво је да су најпродаваније књиге биле управо аутора који нису професионални књижевници, а међу њима су Емир Кустурица, Весна Дедић, Јелена Бачић-Алимпић.
У мноштву наслова видна су и малобројна капитална издања, међу којима су Прва књига првог тома Српске енциклопедије (САНУ; Матица српска, Завод за уџбенике), „Правописни речник српског језика са правописно-граматичким саветима” Милана Шипке („Прометеј”), „Историја уметности 20. века” групе аутора и у издању „Орион арта”, затим Енциклопедија друштвених наука Адама и Џесике Купер, („Службени гласник”), књиге патријарха Павла „Општи типик” и „Живот по јеванђељу”, Изабрана дела Борислава Пекића. Запажене су и едиције „Корени” („Службеног гласника”), која је усмерена на проучавање порекла и обичаја српских породица, као и еколошка едиција „Екопоетика”– „Геопоетике” (добила је награду за издавачки подухват године).
Ту је и едиција „Необичне и ретке књиге”, „Моно и Мањане” која, поред енциклопедија, садржи и књиге из области психологије и педагогије.
За најбољег издавача проглашен је београдски „Клио”, а „Лагуна”, као наш највећи издавач, који уједно негује и домаћу књижевност, била је најбоља по оцени новинара. Међутим, уз све поштовање поменутим издавачима, коментари који су се „незванично” могли чути, „под куполама Београдског сајма”, говоре о томе да је неправедно победио онај који је близак Министарству културе, а да су новинари, уз прикладно лобирање, изабрали одговарајућу контру…
Сајам је протекао и у дискусији о нацрту пакета закона о књизи и о издаваштву. Оно што је добро јесте да су представници Министарства културе били вољни да саслушају примедбе Српског удружења издавача и књижара, као и војвођанских издавача, а главне примедбе биле су упућене прављењу регистра издавача, као неке врсте ригорозне евиденције, док није била споменута заштита струке и запослених на тржишту. Ево прилике да се наши издавачи, поред утицаја на писање закона, коначно и удружени, изборе за своје интересе.
Овогодишњи Сајам књига представио је и књиге издавача из бивших југословенских република. То може да буде само похвала отворености српске културе, будући да се књиге српских издавача тешко пробијају на тржишту Хрватске или БиХ.
Теме форума Сајма књига биле су посвећене равноправно традицији и новом виду књижевности као блога, чета и фејса. То је добро, из простог разлога што нашој култури по обичају недостаје разговор, па и на ове теме, и штета је што се сусрети савремених српских писаца, издавача и библиотекара дешавају само повремено.
Марина Вулићевић (Извор: Политика)
