U jednom od mnogobrojnih „sokaka“, na koje su podeljene sve hale u kojima se održava beogradski sajam knjiga, na štandu Vlade RS, ovim rečenicama počela je promocija romana „Dalj“ pisca i novinara „EuroBlica“ Gorana Dakića. Uz muzičku i glumačku pratnju, koja je publici pokušala da dočara magličaste obrise Dakićevog dela, o knjizi je nadahnuto govorio književnik i ovogodišnji dobitnik nagrade „Dejan Medaković“ Mirko Demić.
„Knjiga Gorana Dakića je za mene svojevrsno literarno otkrovenje u savremenoj srpskoj produkciji koje zaslužuje sve epitete. To je, bez sumnje, jedan od najboljih romana koje sam čitao u poslednje vreme. U njemu je Dakić od rata otrgnuo ono najvrednije – poeziju“, istakao je Demić.
Dakićeva umetnička stremljenja, dodao je on, nagoveštena su već i u oba mota „Dalja“, od kojih je jedan preuzet iz Andrićeve pripovetke „Kula“, dok drugi evocira atmosferu iz Edenskog vrta kojeg natapa jedna od četiri rajske reke, Fison, preuzet iz „Knjige Postanja“.
„Ispisujući ’rane jade’ svoga detinjstva, Dakić zasniva svoj stil koji umnogome postaje jedinstven i originalan. On beži od tumačenja ratne stvarnosti, od smrti i zločina koji su neprestano prisutni u samom tekstu knjige. Dakić ne postaje ideolog koji nabraja leševe. On, jednostavno, a snažno i umetnički veoma dopadljivo, slika ravničarske predele svoje lične Hiperboreje“, rekao je Demić.
„Dalj“ je, kako je zapisao jedan od njegovih recenzenata, Saša Šmulja, proza izrazito antiratnog karaktera kojoj je jedna od najvažnijih namera da od zaborava otrgne detinjstvo autora. Knjiga je, rekao je Dakić, nastala iz višegodišnjih melanholičnih i nostalgičnih virova koji su ga dugo i često davili.
„Pokušavao sam, u nekim ranijim vremenima, u nekoliko navrata, da zapišem tu svoju muku. Ali, malo zbog sitnog broja godina, a malo više zbog spisateljske nemoći, to je sve ostalo na bledunjavim pokušajima koji bi tek mogli zadovolje neke kriterijume srednjoškolskog rada. Pre pet godina počele su u meni, ponovo, da izviru sve te priče i da naviru sve te slike, baš kao što je i zapisao Andrić:’Nekad u snu, nekad u muzici, a ponekad usred bela dana, u trenucima kad se nalazi, bar na izgled, daleko i od sna i od muzike’“, istakao je Dakić.
To su pripovesti koje, kao personifikovana poetska stvarnost, obrubljuje Dunav koji, na taj način, postaje i jedini svedok tih blagoslovenih, a prokletih vremena. Ta vremena nepomućene sreće, dodao je Dakić, nasilno je prekinuo rat, „imenica čiji glagoli nište i potiru i čiji pridevi od ljudi prave zaparložene ruševine“.
„Komad mog života se odronio onog dana kada sam napustio taj lijepi kraj. Zauvijek je ostao tamo, u tišini i galami mojih, sada već zapuštenih, ulica. Nadam se da su ga oni koji su ga trebali naći i kojima je bio ostavljen iznosili, s vremena navrijeme, na obale Dunava, da gleda silne i mnogobrojne ratne mornarice koje sijeku riječne talase, na isti način na koji su presjekli i moje djetinjstvo, učinivši da tako, bezvoljno i preko noći, ne upitavši me šta mislim o zlu zvanom rat, odrastem.“
Euroblic, Banja Luka
