“Priče o pesnicima-samoubicama uvek su bile zanimljivije od onih običnih”, započinje Ljiljana Đurđić predgovor zbirci pesama Platove “Rani odlazak” u prepevu ove naše spisateljice (“Paideia”). “Pre svog spektakularnog “ranog odlaska” Silvija Plat nije bila nepoznata pesnikinja, ali ni neko na koga će pasti opklada za pesnika veka. Jedna zbirka poezije, “Kolos”, i autobiografski roman “Stakleno zvono”, objavljen pred samu smrt, pod pseudonimom Viktorija Luka, nisu bili dovoljni da joj obezbede književni rejting koji je u tom trenutku već uživao njen muž, engleski pesnik Ted Hjuz. Njen uspon počinje posle njene smrti i predstavlja neku vrstu literarnog uskrsnuća ne tako čestog u istoriji književnosti”, navodi dalje Đurđićeva.
Više nego književni, Silvija Plat danas predstavlja sociološki fenomen koji je lako objašnjiv u okvirima filma, pop muzike i drugih medija, ali ne i u književnosti, smatra naša književnica.
– Književne zvezde koje traju su retkost, da bi se to postiglo moraju se zadovoljiti barem četiri uslova: stvarno medijski prihvatljivo biće, stvarni dar, lična tragedija i želja da se ona učini javnim dobrom, i konačno, spremnost da se za sve to umre – naglašava Ljiljana Đurđić. – Silvija Plat je ispunila sve uslove, ispisavši u groznici svojih poslednjih dana svoje literarno zaveštanje, zbirku poezije “Arijel”, koje će joj, uz pomoć Teda Hjuza, središnje figure njene predsmrtne poezije i veštog književnog agenta lično zainteresovanog za celu stvar, obezbediti večnost i slavu, za kojom je tako žudela u svom kratkom životu.
SVET POSLE HIROŠIME “SVAKA žena obožava fašistu”, ispevala je Silvija, a bez posmrtne pigmalionske uloge koju je “njen fašista” i suprug Ted Hjuz savršeno odigrao – mita o Silviji Plat ne bi ni bilo, konstatuje Ljiljana Đurđić, koja kaže:
– Poetski ekvivalent njenog života je poezija koja je obeležila dvadeseti vek: ispovedna i histerična kao i on, opterećena psihoanalizom i naporom da se nađe smisao življenja u svetu posle Hirošime.
Kao četiri ključna momenta biografije pesnikinje koja je pravila svoju poeziju “od svega što bi joj se našlo pod rukom” obično se, šturo, navode: rani gubitak oca, potajno neprijateljstvo prema majci, gubitak muškarca i samoubistvo.
Platova je tri godine po objavljivanju zbirke “Kolos”, a iste one 1963. kada se pojavio njen ispovedni roman “Stakleno zvono” – život okončala stavivši glavu u gasnu rernu, 11. februara te veoma hladne londonske zime, u kući u kojoj je nekad stanovao Vilijem Batler Jejts, njen duhovni i pesnički otac. Za sobom je ostavila dvoje male dece i rukopis nove zbirke poezije. Zapravo, priča o Silviji Plat počinje tek dve godine posle njene smrti, objavljivanjem “Arijela”, zbirke koja je izazvala ogromno interesovanje s ove i s one strane okeana, doživela mnoga izdanja i proslavila svog tvorca.
Snažan erotizam karakteriše čitavo delo Silvije Plat a, po Ljiljani Đurđić – opsednutost smrću samo je posledica ogromne erotske snage koja se kod ove pesnikinje ispoljava u sva svoja tri vida: erotizmu tela, sakralnom erotizmu i erotizmu srca. U njenoj poeziji smrt se dosledno doživljava kao erotski čin, a biti u vlasti erotizma znači ne znati za granice, znači kršiti zabrane, smatra ova književnica i prevodilac. U erotizmu je, kaže Bataj, veličina zabrane proporcionalna erotskoj snazi i dobijenom zadovoljstvu, te je tvrdnja da su Platovoj autoritativna majka, provincijalna sredina i neprobojni muški bedem bili neophodno potrebni kao izazov i izvor snage – samo naoko paradoksalna.
Plat-pipl, kako poklonike njene poezije podsmešljivo nazivaju neki kritičari, bez zazora manipulišu “krvlju i telom” Silvije Plat u sasvim religiozne svrhe. Snaga erotizma nastavlja da deluje jer, dosledan je Bataj, “erotizam je potvrđivanje života čak i u smrti”.
A šta bi mogla da simbolizuje Silvija Plat u današnjem svetu – u dvadeset prvom veku, za pripadnike novih, sasvim drugačijih generacija?
– Silvija Plat je kultna figura i kao takva nastavlja da deluje na generacije koje čak i nisu čitale njenu poeziju – a možda i neće – ali znaju “priču” o Silviji Plat – uverena je Đurđićeva. – U jednoj pragmatičnoj i u dobroj meri dirigovanoj hedonističkoj kulturi, i dalje postoji potreba pojedinaca za poistovećenjem sa herojima, ljudima koji su rušili tabue i ulagali i sopstvene živote u igru da bi izrazili svoja najdublja osećanja i podelili ih sa drugima. U stvari, ta igra na život i smrt sa otvorenim kartama, uvek je bila aktuelna i privlačila mnogobrojnu publiku. Silvija Plat je fenomen utoliko što su pisci retko postajali kultne figure, njihov uticaj – barem kad su ozbiljni pisci u pitanju – nikad nije prelazio granice obrazovanih slojeva društva.
– Posle gotovo pola veka od pojave “Arijela”, u svetu u kojem je racionalnost uslov opstanka, aktuelnost Silvijinog dela je i dalje u porastu. Čudo, ili, možda, spasonosni protivteg – zaključak je predgovora najnovijoj zbirci Platove na srpskom jeziku. Upitana da li danas postoje umetnici koji do te mere žive svoju umetnost da su spremni da bez razmišljanja za nju i umru, Ljiljana Đurđić odvraća:
– Sigurno je da i danas ima umetnika poput Silvije Plat, ali ja nažalost – mislim pre svega na pisce – ne znam nijednog od njih. Imam utisak da su se svi pretvorili u službenike koji marljivo otaljavaju svoje poslove i čekaju zasluženu nagradu; slava i novac se moraju konzumirati u ovom životu, o večnosti je zabranjeno razmišljati – tako kaže naše doba.
(Novosti)
