Retki su pisci koji su imali takvu posmrtnu slavu kao Gistav Flober, pisac “Salambe”, romana iz edicije “Zlatni Francuzi” Kompanije “Novosti”, koji će od srede biti na kioscima. Ako je za Gogoljev “Šinjel” rečeno da je iz njega izašla sva kasnija ruska književnost, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske proze druge polovine 19. i čitav 20. vek potekao iz Floberovog opusa, u kome se pored pomenutog romana izdvajaju “Madam Bovari” i “Sentimentalno vaspitanje”.
Pisac koga njegovi savremenici nisu prihvatili sa previše oduševljenja, otkriven je tek četiri decenije posle smrti. Uz ogromno uvažavanje, o njemu su pisali Prust, Fokner, Virdžinija Vulf, Zola, Natali Sarot, Alen Rob Grije, a Sartr mu je posvetio čitava tri toma…
U istorijskom romanu “Salamba” (1862) radnja se odvija u drevnoj Kartagini za vreme Prvog punskog rata. Bujna mašta nenadmašnog stiliste dočarala je drevnu Kartaginu koju napadaju varvarski plaćenici. Flober je najpre nameravao da napiše roman o starom Egiptu, ali je odustao i odlučio se za manje poznatu epizodu iz Prvog punskog rata, pobunu plaćenika protiv Kartagine. Iako je prethodno putovao u Tunis, svedočanstvo o Kartagini bilo je malo, pa su i radnja, i ličnosti, i opisi plod piščeve mašte.
Ličnost Salambe uzburkala je piščev život. Ideju o njenom liku je video u jednoj maloj princezi, koju zove Kučuk Hanemi. Hanemi je pod imenom Sofija bila ljubavnica Abas paše, sina egipatskog sultana Mehmet Alije. Imala je tužan život. Kao sve takozvane “ameje” išibana je i proterana u Gornji Egipat. Flober ju je upoznao i dugo je nosio melanholičnu uspomenu na nju. Mnogo od njenog lika ušlo je u roman “Salamba”. U romanu je opisao ovim rečima:
“Trgovci iz Gutelije Daritske behu je doveli u Kartaginu kada je bila sasvim mala… Šarena suknja stezala joj je bedra i spuštala se preko članaka, gde su se sudarale dve kalajne karike. Pomalo pljosnato lice bilo joj je žuto, kao tunika. Veoma duge srebrne igle blistale su kao neko sunce iza njene glave. Na nozdrvama je imala zrno korala i spuštenih trepavica stajala je kraj ležišta.”
U “Salambi”, čiji će siže Hektor Berlioz uzeti za svoju operu, Flober je pustio mašti na volju. Musorgski je napravio delo sa sličnom radnjom, a poznato je i da se Verdi spremao da ovaj roman pretoči u operu.
– I površno čitanje “Salambe” pokazuje da autor nipošto nije imao nameru da nas zabavlja opisima lepota Hamilkarovih vrtova, niti da nas uzbuđuje mističnim egzaltacijama usamljene junakinje – uočio je dr Radosav Josimović. – Naprotiv, pisac nastoji da, na skriveni i zaobilazan način, prikazujući odnose društvenih klasa, navike i društvene običaje, likove i njihove sudbine, nehumane ratove, propadanje civilizacije, izloži svoju filozofiju istorije, odnosno skup određenih misli, emocija, asocijacija. Pri čitanju “Salambe” nameće se da su ogromna bogatstva sveta nastala pljačkom, iz krvi robova i njihovog rada; ništa nije trajno, ali najviši stvaralac i rušilac je sam čovek, čiji slepi interesi mnogo više ruše nego što grade. Materijalna pohlepa goni ljude da osvajaju beskrajne prostore, da vode osvajačke ratove i da osvajaju tuđe zemlje. Flober kao da bi hteo da nam kaže: ljudski se odnosi suštinski nisu promenili od Kartagine do danas.
– “Salamba” je manje istorijski roman, verna rekonstrukcija jedne iščezle civilizacije, a mnogo više plod piščeve imaginacije – navodi prof. dr Radivoje Konstantinović. – Prizori bitaka i gozbi podsećaju na bareljefe. Nijedan Floberov roman nije bliži parnasovskom idealu, takođe nijedan ne podseća više na spise Markiza de Sada. “Salamba” je uzor za čitav niz pisaca “dekadenata” na prelomu dva stoleća.
Dela Gistava Flobera naročito se ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u njegovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove inspirisao je mnoge kasnije pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.
novosti.rs
