Песникиња Соња Шљивић недавно је Панчевцима окупљеним у Студију 21  представила две до сада објављене песничке књиге, а разговор са ауторком, и малобројном али причљивом публиком, водила је Јасна Милићев.
Како је песникиња позната по томе што напамет зна хиљаде стихова, морала је одговорити на питање да ли страхује од утицаја других песника.
– Ако прочитам књигу и не запамтим ниједан стих, та књига није оставила утисак на мене. Сваку књигу, пак, доживљавам као речник, и свака књига за себе јесте речник, дозвољава ми да своја размишљања и осећања дефинишем на један нов начин – закључила је Соња Шљивић.
Утицаји су неминовни, рекла је, и последица су афинитета, одабране лектире. Традицију, пак, не схвата у уско националном смислу. Такође, склона је да се брзо ослобађа узора, па због тога верује да је изградила себи својствен израз.
Соња Шљивић објавила је две збирке поезије, „Пре и након песме” (Просвета; Градац; 2001) и „Зид без плача” (Рашка школа, 2006). Електронско издање друге књиге у едицији „Поезија” Јуродиве књижаре, у врло цењеном друштву аутора попут Славка Јендричка или Бошка Томашевића, било је повод за питање о улози Интернета у књижевном животу.
– Интернет је променио стање на књижевној сцени јер се појавила могућност да сами објавите сопствене текстове.
Међутим, желим да верујем да електронско издање мора да буде само препорука за штампано јер се успоставља сасвим другачији однос са књигом коју имате у рукама. Предност објављивања преко Интернета је што се ствара једна рука која ће неког песника довести до тог тренутка кад ће време пресудити ко остаје. Зато се не бавим много судовима, већ тиме да ли се мени нешто допада или не – рекла је ауторка, а затим и навела неке од млађих песника које цени: Бојана Савића Остојића, Енеса Халиловића, Петра Милорадовића. Управо Петар Милорадовић делује са маргине, а ипак, његове књиге саме крче себи пут, приметила је Соња Шљивић, признајући да се и сама определила за „тихо присуство” у књижевном животу.
Песникиња је читала стихове, дајући предност онима из друге књиге јер се делимично дистанцирала од прве збирке. Значајнију књигу одликује сажетост израза и мозаична структура песме, како је приметила критика. Ова поезија је елитистичка и стога помало приподигнутог тона, резултат је посвећеништва, стрпљивог рада на, да се послужимо ауторкиним речима, „клесању” песме, и, чини се, извесног ексапизма, па не чуди што ауторка издваја Миљковића, Настасијевића и Драгана Јовановића Данилова као себи блиске претходнике. Међутим, упркос рационалном раду на песми, песникиња ипак каже да је писање за њу одзив, а не позив, резултат потребе да се вербално, а не рецимо визуелно изрази.
Поменути су и Попини мотиви белутка или ружокрадице који су нашли место и у ауторкиним песмама, али интертексуалене везе са другим песницима нису намерне, већ „суматраистичке”, то јест последица су извесне духовне сродности. О својој склоности да песме остави без наслова, Соња Шљивић је рекла:
-Наслов не сме да ода песму до краја; има песама без наслова, то нису најсрећнија решења. Међутим, постоје стихови који су носиоци тих песама, тако да се оне по томе препознају, као да је наслов уметнут, негде скривен у самој песми.
Песникиња је открила присутнима да је припремила још две збирке, „Лествице” и „Град, прозори”, и да, са маргине
коју је, истина, сама одабрала, трага за издавачем. За то време, нажалост, потпуно бесмислене књиге, често збирке поезије, без икаквих сметњи запоседају полице у књижарама.
Слично је и са публиком која понекад залута.
Организатори догађаја, Омладински културни центар и Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева, у наредном периоду представиће низ младих а квалитетних песника. Немојте пропустити следећу прилику да их чујете.
М.С.