Iskopina

Sanduci, to su sobe. Izvorišta od kamena i hlada.

Puni bića, zidova slavnih, ključara, romana o ruži i zvezdanim noćima.

Sanduci su naša pribežišta, otkloni, zaborav, naša Bezbriga i Leta;

barke uljuljkane zvucima stare trouglaste tambure

koju po žicama udara ruka, uhvaćena maločas za burgonj i šampanjac. Svuda žile i žice, cvilež točka Fortunke.

Sanduci, čuvari klasikalizma, katolicizma, kanibalizma,

u istoriji, patini i samoći.

Sanduci su gnezda zaspalih mačaka, nakoti,

ptičije porodice, prah, mrtve duše koje su nekada poput Humbolta

gradile drugačije Gimnazije, ili poput Gogolja stvarale velike fantazije.

Sanduci i groblja puni masa, marve, prostih, roblja,

zaboravljeni, neupitani, pokoreni.

Malena otkrovenja, apstraktni zapisi,

pramen upaljen u mraku kao oko, zagledano oko koje hita.

Avet: prikaza mladića – idealno plavog, plavih očiju, plavih gledišta,

zaspalog i probuđenog kao crni princ – Egipćanin, ratnik, Dragon,

kao zadovoljstvo da se služi časti, kao Sid, kao Rasin što je služio.

Služeći kralju zbog pisane reči,

zbog samoće koja ima draži tek kad se svrši s ljudima,

kad se skine redengot, kad se otare lunja sa cipela

kako bi se sa belvedera ugledao čak i Japan.

Samoća, crna čizma-lutalica, putnik, priča sa Kavkaza,

građenje, čas, čaša čaja. U sanduku – život, patos, raj.

Sanduci, naše ruske izbe, udžerice od plavog kamena,

crni krovovi, dućani sa radinima, prosjačke rupe.

”Svaka lepota deo je bola.”

I to može biti ponovno naseljavanje grada.

Migracije – rasute po rubovima ničijih obala,

deca – rođena usput, nigde.

Narod – čvor na brezi od koga se, smisleno, pravi muzejski ukras generacije.

Zidni sat je otkucao zagrljaj dva ptičija krila na kadranu od oniksa,

u Sanduku, u sobama, o čiji prozor kuca Gavran, ptica nosilica zloglasa.

Pravi užas na prozoru, užas koji ulazi kao kakav italijanski razbojnik,

kao Rinaldo,

u skučenost usamljenog duha koji ne spava, jer ne može,

koji je odšalio životu, ali mu život vraća istom merom,

i čiji prvoklasni šećer razjeda više od ma kakvog prekora.

U sanducima zamke, u pismu dremež koda,

čvorovi pod jezikom, na jastuku kose i fleke.

Kakva se to nesreća svalila na moj život?

”Čovek prestaje da bude mlad kad shvati da ne vredi poveravati bol”.

To je zov da se nikada ne ostari.

Nazor mladosti zaboravlja dvaput, al’ otkriva jednom.

Starost ćuti. ”Ideja ne postoji ako se ne kaže”.

Sanduci, sobe, samice. Čija zapovest sumnjama donosi zagonetku?

Po čijim morima se skitare duše sa izgubljenim lađarima?

Ovo su beskrajne pesme kao beskrajni ljudi. Sanduci, sobe, samice.

 

Iako čovek ne radi ono što hoće

Zar je život unapred izgubljen?

U stvari, nisam imala nameru da postavljam pitanje,

ali sam to ipak učinila.

Moja namera je konačna, šta god da naumim.

Moje naumljivanje je obezvređeno činjenicom implicirane dužnosti,

jer ja ne znam da ne mislim, ja sam misao.

Pored toga što će mi to reći da postojim,

meni se često učini da upravo iz tih razloga ja najčešće ne postojim.

Ja jesam misao, ali ne zato što sam ja to izabrala,

već je neko drugi izabrao za mene.

Na taj način pripadam nečem većem,

kao deo nekakve neuništive celine

koja stvara istovremeno i odmah pošto nešto nestane, propadne;

ona stvara zbog propadljivosti, iz propadljivosti,

i u tome je, istina, njena spretnost.

Onda sam sela u želji da napišem dramu koja bi se zvala Crna sreća.

Taj naslov je nastao iz dugog čitanja Bodlerovih stihova,

kada je sve bilo podređeno ukusu imaginacije, ‘kraljice dara’,

u saučešću sa bolesnim muzama i ružnolikim majstorima alhemije…

Umetničke reči za pakao,

sinestezija za gorčinu,

raskoš za raspadanje.

Pod izgovorom da pišem sonet,

pišem smrt koja poput mrcine truli i vonja.

Pod izgovorom da pišem o ljubavi,

pišem o zaleđenoj lepoti sklada.

Pod izgovorom da pišem o idealu,

pišem o čami, mučnini i beznađu.

Ali me zato ne napušta smeh. Posebno me nasmeju oni najozbiljniji među nama.

 

Naslovi

”Na vratima carinarnice, neko je tokom noći ispisao

belom bojom koja se još sliva

pobedničku parolu: VIVA LA MUERTE.”

Danilo Kiš

 

Poreklo kulture i Kengi, Starosedelačka invazija na Turanskom,

Klinasto pismo i homeopatija, Molitva bogu pesimizma,

Pobediti smrt, da li to znači poverovati u nju?,

Eolska Smirna u jednom noćnom tunelu,

Dosetljivi Ahilej i brzonogi Odisej, Teodikeja i eshatologija u vežbanci,

Elesijast i njegove prigodne pesme, Matej Levi i njegova Blagovest,

Teomahija i demokratski vijadukt, Kavkaz, Psiha,

Ranjena Temida, ‘Umaći biču božijem čovek ne može’,

Hibris i temperament, Euripid i dadilja, Moral i intriga,

O važnosti samoironije za početnike, Pretvaranje,

Erotizam i vulgarizacija, Entelehija u glavi, u srcu, u stomaku,

Vreteno Ananke u izložbenom prostoru,

Putuj pesniče!, Šta je to izvrsno?, Ako je Zemlja centar sveta…?,

Nepokretne pojave, Broj 10, Ciklus novih soneta u pakovanju šibice,

Poetski stil i parodije, Pronalasci kao otkrića i kao izmišljotine,

‘Dečaku pripada vlast’, Egzaltacija razuma i egzaltacija mašte,

Uzbuđenje izaziva lepota, Apostol slobode, Obrazac,

Čitači metafizičkih znakova, Ukupnost romantičarskih snaga,

Epistolarna noć, Muzika i narodni dub, Uzvišeno i prizemno,

Izopštenost novog Narcisa, Osveta je dosadna,

Stidljivo u herojskom svetu, Bezličnost jer nema strasti,

Čehov, detalj i dezintegracija, Retrospektiva malih romana (izbor),

Uspomene i smrt, ‘Đavo vuče konce…’, Remboov kovitlac,

Samoća kao egzistencijalno stanje,

Ko još piše za večnost…?!, Jezik u slikama, slike u jeziku,

O operaciji pisanja i čitanja, Strah od nužnosti, Za patnju-protiv patnje,

Fragmenti kao otkriće, Reč kao ‘sredstvo duha’,

Horhe Giljen i intelektualna poezija, Apoliner i nadrealizam,

Lotreamon u čeljustima diktature, Korenje u modernoj poeziji,

Jezik koji deluje neuračunljivo, Multimedijalni Mikelanđelo,

Hipalaga, Sen-Džon Pers i Progonstvo, Ungaretijev susret,

‘Izmisliti svoje prethodnike’, Emancipacija predstave,

Veljko Petrović, Ni imena mu ne znam, Srpski kod,

Imaginarna rešenja u vratima Gradske biblioteke,

Autobiografija i sve, Dekoracija belog platna,

Zgušnjavanje zbog duhovnog kompleksa,

Znak kao simbol, simptom i signal, Čulo vida i čulo sluha,

Film kao traumatski kadar, Percepcija boje i njena promena,

Fotografije…