Трстеник – У вароши која није страдала у недавном земљотресу, али је облепљена плакатима „Помоћ Краљеву”, одржани су 27. сусрети „Савремена српска проза”. У Дому културе разговарало се о књижевном портрету Радослава Петковића, а у читаоници Народне библиотеке „Јефимија” одржан је округли сто „Стварност и ликови странаца у савременој српској прози”. Одломке из Петковићевих дела читала је Вјера Мујовић, а у музичком делу програма учествовала је Ивана Станојевић.

Већ од првих објављених романа, истиче Јасмина Врбавац, „Пут у Двиград” и „Записи из године јагода”, а потом и „Сенке на зиду”, Радослав Петковић предност даје имагинацији над метатекстуалним разматрањима, инсистира на грађењу чврсте наратолошке структуре у чијој функцији ће бити пробрана апаратура теоријског корпуса постмодерне књижевности, која се ни у једном тренутку неће отргнути чврстој ауторској одлуци да проза мора да има и референцијалне одлике, да мора бити окренута ка трагању за одговорима на нека од кључних филозофских питања.

Романи Радослава Петковића, наглашава Гојко Божовић, представљају раскошну обнову приче. Ако је модерни роман, врло често димензију приче превео у зону најављене моралности – роман као обећане приче, некада испуњено, некада одлагано стратегијама поетичке игре, Петковић роман, а није другачије ни с његовим приповеткама, доживљава као испуњење приче, као причу пре свега.

Радослав Петковић је своје слово почео вађењем цигарете, коју је ставио у уста, али је није запалио, како не би прекршио нови закон. Његово слово је било, заправо, залагање за права пушача на своје задовољство, кроз причу о Византији и Римском царству.

Слика странаца, слика туђег, за које се везује низ других опозиција сличног порекла, каже Младен Шукало, аутор књиге „Одмрзавање језика” о поетици страности у делу Миодрага Булатовића, представља један од најучесталијих
хронотопа светске, али и српске књижевности. Француски компаратисти су му дали назив – имагологија.

Заинтересованост имагологије за проблем карактеризације националног идентитета и културних разлика, сматра
Владислава Гордић-Петковић, отвара ова поља за могућности анализе српске женске прозе. Различити културни обрасци, слике националног и карактеризација урбаног миљеа у прози Виде Огњеновић, Љубице Арсић, Мирјане Митровић, Јелене Ленголд и Мирјане Ђурђевић, отварају различите могућности читања и тумачења националних и родних стереотипа који се у њима разликују, неретко са пародијске дистанце.

На специфичан начин, каже Марко Недић, проширујући поетичке и жанровске основе једне актуелне књижевне и културолошке теме, којом се о „другом” говори као о себи самом, Радослав Петковић је романом „Савршено сећање на смрт” успео да потврди и прошири важне поетичке премисе свога књижевног поступка и да, после књиге „Судбине и коментари”, нашој савременој књижевности понуди још једно прозно дело великих естетских и интелектуалних изазова и домета. Александар Јерков сматра да се тема округлог стола „Стварност и ликови странаца у савременој српској прози” управо најбоље везује за стваралаштво Радослава Петковића. Туђе и страно је у прози Радослава Петковића, као и код Горана Петровића, интегративни фактор. Занима га, нагласио је, сусрет са самим собом, са странцем у себи. Драган Проле, аутор студије „Страност бића”, каже да нас филозофско наслеђе учи да је још од античких зачетака наовамо, проблем страног веома дуго био лишен оне тежине која обавезује сваког ко намерава да мисли филозофски. У свакој својој књизи, објаснио је Горан Петровић, има Француза, односно Францускиња. А то је зато што је у Краљеву постојало насеље – Француска колонија, у којем су становали инжењери из Фабрике авиона, што је била његова дечачка, а потом и литерарна фасцинација.

Милош Петровић је говорио о странцима у делима Милисава Савића и Горана Петровића, а Миодраг Радовић о странцима у литератури Милоша Црњанског.

(Политика)