– Првој групи тако припадају романи Са силама немерљивим Растка Петровића и Очеви и оци Слободана Селенића, фокусирани на тему синоубиства а другој романи Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског, Башта, пепео и Пешчаник Данила Киша, Цинк Давида Албахарија и Декартова смрт Радомира Константиновића, фокусирани на тему одсутног или мртвог оца.
Романи из прве групе демонстрирају насилност патријархалног симболичког поретка, при чему идеологија снажног оца изазива страдање сина, који не успева да одговори на изазове нове ситуације у којој се нашао: доминантни отац штити захтеве патријархата које српска култура поставља сину као наследнику традиције и лозе док син подсвесно одбија да те захтеве прихвати здраво за готово али избегава отворено преиспитивање задате родне улоге. Најзначајнији романи из ове групе (Башта, пепео, Цинк и Декартова смрт) исприповедани су у аутобиографском првом лицу од стране сина који, у напору халуцинантног дочаравања фигуре одсутног/мртвог оца, активира и сву халуцинантност симболичког поретка патријархата, као и сопствене наративне позиције. Одсутни отац је драматична фигура којом син-наратор означава покушај новог тумачења патријархалне традиције западног мишљења и писања. У том покушају прихватање симболичког насиља патријархата преплиће се са његовим одбијањем – син овога пута артикулише своје оклевање и опрез при прихватању задате родне улоге, отвара хамлетовски дијалог са одсутним оцем и објављује нову позицију маскулинитета у српској култури.
Како наводи, четири кључне фигуре очевог одсуства у српском роману 20.века су фигура смрти, фигура странца, фигура законодавца тј. оностраног поседника језика и фигура метанаративности – те фигуре на различите начине доводе у питање традиционална жанровска одређења романа у поменутим делима. Као аутобиографска фигура отац, приказан из перспективе сина, сведочи о комплексној историјској и породичној прошлости балканског сећања. Као аутопоетичка фигура отац, међутим, открива како покушај наратора, дакле сина, да напише причу опрошлости, сећању и идентитету, постаје место писања/читања једне другачије, полемичке сигурно, историје српског романа.
(Политика)
