–Од фигуре личности мог оца, књижевника и политичког делатника на страни оних што су били потпуно поражени у Другом светском рату, у стварности мојих сећања и од сећања на моје стварности остало је јако мало реалија: десет првих година мог живота и три боравка са оцем, односно 21 годину без њега,пошто се он,сам, у рану јесен 1944.упутио у избеглиштво. Први пут смо се срели после тог растанка, 1965, у Паризу, и били заједно две недеље; други пут, у Фиренци 1969, такође две недеље; трећи пут у Барселони, 1974, месец дана. Од тих боравака са њим, ма колико да су били кратки, остало је довољно психичке материје од које се обликује и такозвани стварни живот и опстојавање у фикцији. Моје менталне снаге биле су све јаче до његове смрти, којом се завршила његова стална подршка пружана мени, кроз бројна писма, онда када ми је смрт претходно однела два моја вољена бића – каже књижевница Светлана Велмар Јанковић за „Политикин” Културни додатак.
Како нам објашњава, њен отац је убрзо преминуо а она је, у својој усамљености, била испуњена његовом духовном присутношћу.
– Одгурнула сам, далеко, своја младалачка огорчења због његовог дуготрајног избивања и због узрока тог избивања, своја неслагања са многим од његових уверења и схватања живота. Била сам згранута и збуњена духовном сличношћушто нас је спајала, такорећи слепљивала, упркос свим врстама удаљености успостављених између нас. Открила сам, поново, љубав према том неупознатом, а неоспорно, мени најближем људском створењу. Од аутобиографског предлошка, за који ме питате, тог бића, мог оца, могу се наћи, у мојим прозама и романима, различито уобличени, лако препознатљиви али и сасвим преобликовани ликови – знајте да има много више оних преобликованих. У тренуцима кад се он и од мене скрива у особеној игри жмурке, замотан велом дела мог несвесног, тај мој отац–предложак прераста, пред мојим унутарњим оком, у симбол свих оних милиона људи бежећих и избеглих из сопствених земаља током целог 20.века, и приповеда ми приповести које сигурно нећу стићи да, све, испричам. Слутим, ипак, да те приповести преостају свима онима који ће умети да их чују, понекад и однекуд.
(Политика)
