Писци којима су баш њихови очеви, или се нама тако чинило, били почетна инспирација за писање, говоре о овој врсти литерарности, док књижевни критичари сагледавају поетички смисао очинске фигуре, објашњавајући нам зашто су очеви „у моди” у савременој књижевности.

Човек који је ходао уназад

Писац Владислав Бајац у више наврата се бавио овом проблематиком. Он сматра да писац, када одмакне у свом списатељском искуству, схвати да се од оца, као и од сопственог језика, и да хоће – не може побећи.

Бајац, наиме, има двоструко искуство писања о оцу, оно у младости и оно касније. Своју прву књигу песама објавио је са 18 година под утицајем оца који је у то доба био издавач, а после 16 година објавио је књигу прича „Европа на леђима бика”.

– У њој је најдужа, и последња, била „Прича о Тарзану” која говори о снимању првог југословенског авантуристичког филма на самом прагу Другог светског рата. Мој отац у животу и у причи био му је и идејни творац и глумац, а све завршавајући Сремско-карловачку богословију! Разлози су више него јасни. Оцу сам се вратио после доста година када сам у тој истој школи истраживао материјале о Ђорђу Шагићу (1795-1873) јер сам тада пронашао непознате податке и о њему. Тако је настао роман „Бекство од биографије” који није директно говорио о оцу, али је заправо цео био њему посвећен: сва невероватна енергија главног јунака заправо је црпљена из мога оца.

Последњи пут фигури оца Бајац се вратио пишући причу „Човек који је ходао уназад или Мој отац у Кини” (чији је један део недавно објављен у „Политици”), и тада га је, каже, изненадила сопствена експресивност, иако увијена у фикцију. – Схватио сам да са сопственим старењем писац чешће посећује сопствену прошлост, а нарочито родитеље који су заправо језгро његовог живота. Младост подразумева удаљавање од родитеља, а старост приближавање преко преиспитивања. Родитељи нас, заправо, никада не напуштају. Они нестају са нама, а као што сам и написао – и умиру тек са нама. Ваљда се са њима изједначавамо тек у смрти – каже Бајац и обавештава да швајцарски издавач „Ксенија” ускоро припрема за штампу књигу српских писаца на тему оца…

Сликар, есејиста и писац Милета Продановић у новој књизи „Ултрамарин” (Стубови културе), са пуно аутобиографских детаља, приповеда о смрти оца, уводећи нас у свет богат сећањима на детињство и одрастање. Рашчишћавајући атеље тек умрлог оца, приповедач се присећа детињства и реконструише сећања…„Ултрамаринско” паковање живота

–Оквир романа „Ултрамарин” је заправо поспремање, паковање једног живота. Наравно да је отац средишњи лик, у кутије се пакује његов живот. Онако како се пакују артефакти његовог атељеа тако се у рукопис пакују сећања и асоцијације. Како је мој отац био јавна личност (Божидар Продановић, прим. а.), постоји и додатна чињеница да се бавимо истим послом, сликарским. Баш зато сам се одувек, када сам већ запловио тим морем, трудио да начиним разлику, да се моји путеви нигде не укрсте са његовим. И ја знам да је он то поштовао. Просто, подразумевало се да он говори из перспективе свог времена, а ја из свог, и да се та времена разликују – каже Милета Продановић и додаје да је отац у књизи, сасвим сигурно, књижевни лик.

– Колико је тај лик идеализован – не знам, то можда могу да кажу други. Барем колико и отац, у књизи је важан лик и Пјеро дела Франческа. На неки чудан начин, без експлицитног помињања, долази и до претапања или барем пресецања та два лика.

Продановић наглашава да су историје очева и синова најчешће веома трауматичне, али додаје да он није имао таква искуства. –„Ултрамарин” је, највећим делом, оно што би се назвало „оn the road” књига. Прича о сазревању кроз путовања. Последње две деценије живота мог оца одвијале су се на позадини једне ублаћене средине – моралним посрнућем, злочинима, ксенофобијом, оргијама примитивизма, ерозијом знања и вредности. Те године проживели смо заједно, често подупирући један другог. Када се све сведе, оно што је фасцинантно јесте колико је отац успео да, захваљујући свом раду и дубокој вери у моћ уметности, сачува светлу ауру око себе. Да прође кроз блато, а да се не облати, каже писац.

На Продановићевој приватној листи књига при самом врху се налазе две које припадају овој теми – Албахаријев „Цинк” и Константиновићева „Декартова смрт”. Оне су  „репери који обавезују”, и утолико је, каже, „Ултрамарин” веома различит од њих.

Успомене из Памтивека

– Смрт је, сложићете се, тамна тема. Ја сам с