Овим речима Мира Вуковић, која је преводила различита дела у распону од 17. до 20. века и до сада добила све важније награде за свој рад, као да се брани од ласкавих речи које је изрекао жири поводом њеног рада и поготово превода књиге „Дарежљивост” Жана Старобинског за који је награђена. А жири је њен преводилачки рад упоредио са „тананим јувелирским умећем” и игром балерине која „суверено влада техником, гипко и грациозно”.
– Нисам скромна особа, али могу само да кажем да ја волим то што радим, радим најбоље што умем, уживам у томе и нешто од тога се ваљда препозна – додаје Мира Вуковић. – Награда „Бранко Јелић” ми је изузетно важна, јер је то практично једина награда установљена специјално за превод са француског. Бранко Јелић је један од наших најбољих преводилаца француске есејистике. Предавао је на катедри за француски језик и књижевност, где је студенте упућивао у тајне превођења, а многи од њих су, надахнути његовим подстицајем, касније и сами постали преводиоци.
Жан Старобински је код нас најпре био познат зналцима француског језика?
Да, али га је широј читалачкој публици открио Зоран Стојановић који је и објавио највећи број превода његових књига. Критичар књижевности и професор универзитета у Женеви, Старобински је аутор капиталних дела о француској књижевности 18. века, Русоу, Волтеру и Дидроу, као и студије о Монтењу. Његова књига „Дарежљивост”, за чији превод сам награђена, испитује тему даривања, стављајући је у широки историјски оквир који иде од античког обичаја бацања дарова гомили, преко хришћанског милосрђа, до савремених облика донаторства. Аутор је сакупио мноштво текстова који илуструју његове тезе о даривању, почев од описа светковина латинских писаца, записа анонимних хроничара, па све до Бодлера, Малармеа, Уисманса и наравно за њега незаобилазног и кључног Русоа који је о дарежљивости и даривању можда и најбоље проговорио.
У превођењу сте се определили за филозофију, есејистику. Које своје преводе сматрате најзначајнијим?
Преводила сам и прозу, на пример Камија, али генерално највише сам преводила текстове који нису чиста књижевност, али који имају мисаону вредност и књижевни квалитет. Као најзначајније поменула бих, пре свега, Паскалову полемику са језуитима „Писма провинцијалцу” (17. век) која се сматра узорном књигом полемичког жанра. Ту су и из 18. века Русоове „Сањарије усамљеног шетача”, књига поетске прозе, Сен Жистови говори, Фонтенел… Морам да поменем и Мишлеову „Вештицу” (19. век). Тај велики француски историчар био је истовремено и сјајан писац. Његова књига о вештицама и врачарству чита се као најузбудљивији роман. Из 20. века издвојила бих четири књиге „Огледа о имагинацији” Гастона Башлара и два Камијева романа „Пад” и „Срећну смрт”, које сам преводила са највећим уживањем.
А тешкоће с којима се преводилац с француског сусреће?
О томе бисмо могли дуго распредати. Француски језик броји око милион речи, наш три пута мање. Француски језик је нормиран већ у 17. веку а од тада су норме стални предмет опште бриге. Наше норме ни данас нису поуздане у свим областима. Али највећу тешкоћу за преводиоца представља богата и развијена француска синтакса. Наравно, и наш језик има својих врлина. Наша синтакса нам омогућава да неке ствари кажемо кратко и језгровито, али нам пружа мању могућност избора. А избор синтаксе за писца је и ствар стила. И ту се увек поставља питање верности оригиналу, верности која је најмање дословно преношење или пресликавање пишчевих реченица.
И приликом доделе ове награде упозорено је на лош статус преводилаца?
Преводиоци се стално жале на свој положај, сматрају да нису довољно признати и да им је професија потцењена. Од превођења се тешко живи ако се уопште и може живети. Преводиочево име се и даље изоставља у приказима преведених књига. Не цене их довољно ни многи издавачи, који често мисле да оно над чим су писци годинама окапавали преводилац треба да склепа за неколико недеља или месеци. Све то преводиоци доживљавају као неправду која им се чини, углавном из незнања, необразованости или из чистог безобразлука. Све је то тачно, али је тачно и то да већина преводилаца не би своју професију мењала ни за једну другу, јер су дубоко свесни значаја своје улоге и свог доприноса.
Превођење у 21. веку?
Много се преводи свуда, по неким статистикама највише у Немачкој, Шпанији, па у Русији. Превођење се предаје као посебна дисциплина на многим филолошк
