– Ако је писање, као што је записао велики римски песник Квинт Хорације Флак у гласовитом “Писму Писонима”-враћање дуга смрти, онда јој се Бошко Ивков достојно одужио са својих тридесетак књига песама, прозе, есеја, критика, ТВ и филмских сценарија, препева, антологија – рекао је, између осталог, Страјнић. – Једноставно, угађао јој је на начине на које се гласало његово стваралачко биће. А то гласање, увек је имало примерену дубину и ширину, карактер и смисао. Његова рука гледала је да ухвати онај мајчински трептај војвођанске равнице која га је родила и војвођанског неба коме се винуо.
Страјнић је нагласио да је Ивков свој списатаљски позив разумео и много шире, у контексту општег културног стварања и деловања, па не треба заборавити ни његов уреднички рад. У периоду од 1980. до 1991. Бошко Ивков је уређивао Летопис Матице српске, а садашњи уредник Драган Станић у опроштајној беседи истакао је и његову заслугу “да то огромно стабло и даље расте и уздиже се” већ близу два века.
– Лирски есеји и меланхолични записи, песме и приповедна проза Бошка Ивкова трајаће онолико колико у срцу носимо Војводину, њену равницу и све што на њој настаје – рекао је Станић. – Ивковљева својеврсна Сабрана дела носе наслов “Земља и рашће” (1-9, 2000-2008) да би се показало како је та вечна хоризонтална линија равнице пресецана само вертикалама онога што расте и што се успиње у висине. Тај пресек хоризонталне и вертикалне линије био је и остао својеврсни крст за који је Бошко до последњих својих времена везао животну и књижевну судбину.
Од свог старијег брата по речи, а у име Војвођанске академије наука и уметности, чији је члан и један од оснивача био Ивков, опростио се јуче и Јулијан Тамаш.
– Још једном све нас подсећам да не умиру они који за собом заједници остављају сјајно Дело и добро име својој деци – рекао је Тамаш – Зато смем да устврдим да племенити Бошко Ивков није умро, само је преминуо, и када то кажем не мислом да се језички поигравам. Читалац с правом од писца очекује утеху, да га усправи у живот из мртвог мора пролазности. Језик и свет Ивковљевог дела од најређе су, лековите врсте, какву српска књижевност после Милоша Црњанског и Исидоре Секулић и нема. То дело је као бистра и питка вода која се избистрила упркос наплављеним наносима доба у коме је настајало.
Комеморативном скупу у Матици српској јуче су , уз бројне пријатеље и поштоваоце Бошка Ивкова, присуствовали супруга Живка и синови Игор и Војин. Бошко Ивков јуче је сахрањен на новосадском Новом гробљу. На последњем испраћају говорио је Ђорђе Рандељ, прочитан је телеграм књижевника Стевана Тонтића, а драмски уметник Миодраг Петровић казивао је песму Бошка Ивкова “Нови Сад”.
(Дневник)
