Jedna od naših najpoznatijih i internacionalno priznatih helenista, Papazoglu je bila polihistor, u punom smislu te rači, pošto se uporedo bavila istorijom starog veka, antičkom epigrafikom, numizmatikom, klasičnom arheologijom. Pored članstva u SANU, bila je član više stranih institucija za klasične studije, posebno onima koje su se koncentrisale na Balkan.
O knjizi, koja obuhvata dve knjige skripata i rukopis pripremljen za štampanje, koje je Papazoglu napisala na osnovu predavanja i seminara na Katedri za stari vek Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta, govorio je docent dr Žarko Petković i nekadašnji njen đak. Papazoglu se, kako je rekao Petković, veoma trudila da što bolje približi čitaocima “političku i društvenu istoriju helenističke ekumene, tokom tri veka njenog postojanja, a pošto se brinula da im njeno pisanje bude dostupno, sa materijalne tačke, onda je objavljivala kao skripta”. Ti sintetički tekstovi su zasnovani na najdubljem, neposrednom poznavanju i propučavanju svih vrsta istoriografskih izvora, a Papazoglu se prilikom pisanja konsultovala i s beleškama u kojima je zapisivala pitanja studenata i
nastojala da im pruži odgovore. On smatra da je knjiga, koja ima tri dela (vladavina Aleksandra Velikog, doba dijadoha i doba epigona, helenističke države i Rim) dragoceno svedočanstva je “srpska istoriografija u drugoj polovini 20. veka mogla međunarodnoj nauci da doprinese, ne samo važnim delima iz nacionalne istorije, već je bila kadra da ponudi nekoliko relevantnih sinteza svetske prošlosti”.
Sa puno pijeteta i ljubavi prema nekadašnjem mentoru, Petković je evocirao uspomene na njen entuzijazam i optimizam u radu sa studentima, kojima je uspevala da rastumači najvažnije događaje i procese i olakša razumevanje prošlosti.

(Tanjug)