Pre 130. godina, 28. novembra 1880. godine, rodio se Aleksanadr Aleksandrovič Blok, a umro je 1921., ne doživevši 41 godinu, za nekoliko meseci je sagoreo na očigled bližnjih i prijatelja koji nikako ne mogoše da odgonetnu od čega to boluje pesnički princ Rusije. Sin Nemca pravnika i majke Marije, kćerke rektora univerziteta u Sankt –Peterburgu, rođene Beketove, pojavio se na svetu 28. novembra 1880. I proživeo je svoj nedugi život kao nedruželjubiv i povučen građanin, pa umesto krilatih fraza od njega ostadoše samo stihovi.
Istinita biografija pesnika su samo njegove knjige
Obično se kaže da je istinita biografija pisca samo njegovo delo, knjige , a sve ostalo je koještra i od lukavog je. U vreme kad je Blok trijumfovao kao pesnik, zvanje „poeta „ nije se često upotrebljavalo. “Ja sam došla u goste poeti „,pisala je Ana Ahmatova, imajući u vidu upravo Bloka. Tada je on izgledao jedinstevn i neponovljiv, dašnjim jezikom rečeno „pravi dasa“. U svojoj knizi uspomena „Na obalama Neve„ pesnikinja i prozna spisatejica Irina Odojevceva je detaljno opisala šta se događalo za vreme istupanja Aleksnadra Bloka na večeri Saveza pisaca upriličenoj u jesen 1920. godine: “Prosto sam obila dlanove dok sam aplaudirala vičući: “Blok! Blok ! Blok!“ Za razliku od kasnijih, veoma čestih, mitinga poezije u sovjetskoj eri, pa i ovih u današnjoj Rusiji, sve ređih i ređih, na kojima su pesnici izlazili pred publiku onoliko puta koliko je ona to od njih tražila, dostojnstvenog princa ruske poezije talasi aplauza, makar koliko bili jaki, nisu mogli na bis povratiti na scenu sa koje je sišao nakon što je odrecitovao jednu svoju pesmu. Što se ne bi moglo reći i za njegovog večitog oponenta Nikolaj Gumiljova.
Suparnici su mu bile žene
Ali pored oponenata iz pesničke giljde, Blok je imao i suparnike . Prvi suparnici su mu bile žene, kao što to i priliči velikom poeti. Koja je najpozantija pesma Aleksandra Aleksndroviča? Pa , razume se, „Neznanka“. Koliko je bezndežno zaljubljenih momaka ponavljalo: „Odišući mirisom ezoteričnim i maglom, ona sedi kod prozora svog .“ Odista , da li su ti momci i slutili da je Blok opevao u jednoj od najtananijih svojih lirskih minijatura običnu prostituku? Blokov savremenik Vladimir Milaševski u svojim memoarima je smatrao da je potrebno istaći sledeće: “Posle te pesme latvinske prostituke su prilazile k nama , studentima dok smo šetali parkom Sestrojecka i umiljato, ali izazovno, uz to i sa stranim akcentom nam šaptali na uho: “Da li biste želeli da provede vreme sa neznanakom ?“ Naravno, Blok je davao do znanja da mu nadmetanje sa tim suparnikom ne ide od ruke, inače zbog čega bi toliko dugo o njoj pisao. I u najrevolucionarnoj poemi sina pravnika„Dvanestorica „ figurira neka Katka. Uostalom, zar nisu tu i stihovi o prostituki: “S junekorom je u šetnju išla, sa vojnikom , eto, sada ide.“
Jedan od suparnika: žena mu, Ljubav Mendeljejeva
Jedna od glavnih suparnika poete bila mu je, razume se, supruga Ljubov Mendeljejeva, kćerka slavnog ruskog hemičara Dmitrija Menedljejeva, tvorca Peridnog sistema elemenata i još popularnijeg brenda „ruska votka„. Već pominjani Vladimir Milaševski je o Blokovoj ženi ostavio jednu belešku u svojim memoarima: “Samo sedam godina (!) posle Blokove smrti, sreo sam njegovu udovicu. Ona je prostački pušila jevtine cigarete, sva zapuštena, debela, neuredna, u nekim papučama bez potpetica i sroznim čarapama. “Sve to možda ne bi ni bilo tako čudno kad ne bi odudaralo od Blokovog izgleda koji je u očima svojih savremenika ostao kao poeta lepotan. Tipični zapisi iz dnevnika manje- više obrazovanih gospođica iz tog vremena ostali su skoro identični uzdisaji: “O, kako sam ja bila zaljubljena u njega! Ta kosa boje gavranovih krila! Pa te oči crne i pogled iz njih kojim je sve pokoravao!“ Slične beleške nailazimo i u dnevničkim zapisma već pominjane poetese Irine Odovjeceve. Nedoumioce su bile veće kad bi ushićene devojke videle poetu „uživo„. Ređali su se zapisi u spomenarima tipa: “On izgleda riđ“ ,- kao da se iznenadila i Odojevceva –i belog tena. Na daljini daje utisak nečeg jakog, liči na norveškog skijača… Pokazalo se da su fotografi previše eksponirali njegove snimke kako bi izgledao kao španski lepotan.
Blok u istom „bloku“ sa boljševicima?
U pričama o Bloku ima mnogo različitih verzija, što može da bude znak nedovljne uverljvosti bilo koje od njih. To potiče otuda što niko nije bio sasvim siguran šta je Blok „sanjao i šta mu se ustvari događalo.“ Moglo se često čuti: “Saša se prodao novoj vlasti i sarađuje sa Čekom„. I to je bila sušta istina. Blok je zaista postao član Črezvičajne komisije (čeka) za isleđivanje dela bivših ministara. Da, da, ali još u maju 1917. gde ga je postavila Privremena vlada. Do Oktobra i one prave „čeke„ trebalo je da prođe od tada još pola godine. Da li je Blok doista sarađivao sa novim režimom, s boljševicima? Naš savremenik Venedikt Jerojef u svom dnevniku „Beskorisne iskopine“ nije propustio priliku da i o tome ostavi svoj „utisak nedelje„ pa je zapisao: “Nepopravljivi balmaz Blok je u februaru 1918. napisao kako je „Rusija već uspela da zarazi čovečanstvo svojim zdravljem„. Bez obzira na ove skorašnje radove Venedkita Jerofejeva, čiji je zaštinik bog Bahus, pisane uz prosvetljenja alkoholnih isparenja, mora se priznati da je Revolucija (sa velikim R) došla Bloku kao naručena . I junaci našeg doba, kojima aplauduraju ogromne dvorane, baš kao što su i Bloku njegovi savremenici, sa nestrpljenjem su takođe očekivali promene. I , kao on, konačno su ih dočekali, ali na svoju glavu. Muž pesnikinje i spisatejice memoara Irine Odojevceve, takođe pesnik i pisac Georgij Ivanov, bio je uveren da je za srčani udar i smrt koja je nastupila kao posledica te boljke u avgutu 1921.godine kriva upravo njegova poema „Dvanaestorica“. Lakomisleniji Blokov savremenik, Osip Mandeljštam, u svom epigramu bolje nego iko je pronikao u suštinu tog „sumračnog nemačkog genija“: Blok-kralj i mag poroka. Sudbina i bol venčavaju Bloka.
“Treba verovati da je Žena, koja je nadahnjivala Poetu nije išla u zarozanim, pocepanim čarapama i pušila jevtine cigarete, nego je doista odisala “ezoteričnim mirisima i maglama“.
Piše: Branko Rakočević
knjizevnost.org
