– Oni koji, čitajući romane tragaju za nečim čega nema u njihovim životima, tim činom kao da kažu, kao da nesvesno poručuju da život, onakav kakav jeste, ne može zadovoljiti apsolutnu žeđ i potrebu ljudskog roda za boljim životom.
Ljosa je naglasio da dobro književno delo podiže mostove među ljudima i da dok čitamo svi uživamo, patimo ili se čudimo na isti način.
– Ta osećanja nas spajaju, bez obzira na različite jezike, verovanja, navike, običaje i predrasude koji nas razdvajaju. Književnost gradi bratske odnose među ljudima i ruši granice koje su podignute zbog neznanja, gluposti ili zbog ideoloških, religijskih, jezičkih razlika – zaključio je nobelovac. – Kao dete sanjao sam o tome da ću jednoga dana posetiti Pariz i bio sam očaran francuskom književnošću. Tada sam verovao da ću samo ako budem udisao isti vazduh kao Balzak, Stendal, Bodler i Prust, postati pravi pisac, a da ću ako ostanem u Peruu biti običan amater. Francuskoj sam takođe veoma zahvalan jer mi je ta zemlja pomogla da otkrijem Latinsku Ameriku. Tu sam čitao Borhesa, Oktavija Pasa, Kortasara, Garsiju Markesa, Fuentesa, Kabreru Infantea, Rulfa, Onetija, Karpentijera, Edvardsa, Donoza i mnoge druge.
Zahvaljujući njima, Evropa i ostatak sveta su otkrili da Latinska Amerika nije samo kontinent koji treba pamtiti po državnim udarima, diktatorima, bradatim gerilcima, mambi i sambi, već po idejama, umetničkim pravcima, književnim ostvarenjima.
Kao nekadašnji kandidat za predsednika Perua, slavni književnik politiku kao sudbinu nije izbegao ni u ovoj besedi:
– Prezirem svaki oblik uskogrudog nacionalizma, provincijske ideologije – bolje rečeno religije – koja sužava i ograničava, horizont i u sebi nosi etničke i rasne predrasude, a jednu srećnu okolnost u nečijem životu, kao što je mesto rođenja, pretvara u najvišu vrednost i privilegiju. Religija i nacionalizam su prouzrokovali najgora krvoprolića u ljudskoj istoriji. Za balkanizaciju Latinske Amerike, bezbrojne, besmislene i krvave sukobe na tom kontinentu i trošenje astronomskih suma za nabavku oružja, umesto za izgradnju škola, biblioteka i bolnica, najviše je kriv upravo nacionalizam.
Slepi nacionalizam koji odbija da prihvati sve ono što je drugačije i pribegava nasilju, smatra Ljosa, treba razlikovati od patriotizma koji pobuđuje zdravo, snažno osećanje kao što je ljubav prema zemlji u kojoj ste rođeni, u kojoj su živeli vaši preci, u kojoj su oblikovani vaši prvi snovi.
– Domovina, to nisu ni zastave, ni himne, ni grbovi, ni svečani govori o slavnim junacima – reči su dobitnika Nobelove nagrade za 2010. godinu. – Domovinu čini par dragih mesta i nekoliko voljenih osoba kojih se rado sećate, a te uspomene u vašim grudima budi neko toplo osećanje i uverenje da ma gde se u tom trenutku nalazili, uvek možete da se vratite kući.
(Novosti)
