Glasovi neumrili nastali su na osnovu radijskih, zvučnih zapisa onih pesnika koji su sami kazivali ili čitali svoju poeziju na Radio Beogradu. Taj dragocen arhivski materijal onaj ko posegne za ovom Antologijom dobiće na kompakt disku koji ide uz nju. Ujedno, taj je materijal uslovio Brajkovićev izbor.

„Po vrednosnom sudu i po najstrožim merilima ovo jeste antologija pesnika ali ne uvek i njihovih najboljih pesama. Razlog tome je opredeljenje autorovo da u izbor mogu ući isključivo pesme u kazivanju autora“, ostavio je on zapisano u napomeni svojoj antologiji. „Redosled u ovoj knjizi odredilo je vreme: na početku je po godini rođenja najstariji pesnik, Sima Pandurović, a na kraju – najmlađi Raša Livada“, stoji još u napomeni, kao i to da se u knjizi nalaze i biobiblografski podaci o svakom od pesnika, te njihove fotografije, što je jedna od retkih prilika da publika, osim što može da pročita njihove pesme i čuje njihove glasove, vidi njihova lica.

U ovom svojevrsnom kovčegu sa blagom srpske poezije pohranjeni su tako stihovi i zvuci Veljka Petrovića, Velimira Živojinovića Masuke, Iva Andrića, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, Dušana Matića, Oskara Daviča, Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Ivana V. Lalića, Branka Ćopića, Mike Antića, Dragana Lukića, Duška Radovića, Duška Trifunovića… A mogli smo (i samo nemarom nismo, podseća Brajković u napomeni svojoj antologiji) imati i tonski zabeležene stihove u kazivanju jednog Dučića, Rastka Petrovića, Dedinca, Rakića, Nastasijevića, Vinavera, Miljkovića… Baš ovi pesnici koji nedostaju, mogli bi biti podstrek nekom budućem antologičaru da ostavi i trajni tonski zapis onih koji su još uvek tu, među nama – kako onih starijih (poput jednog Mije Pavlovića ili Borislava Radovića), tako i svih onih rođenih u drugoj polovini 20. veka.

(Danas)