Jednom je pesnik dekabrista Vilhelm Kjuhelbeker napisao : “Gorka je sudbina pesnika svih vremena. Najteže od svih, sudbina je kaznila Rusiju”. Život Osipa Mandeljštama (1891-1938) u potpunosti odgovara mislima poznatog književnika-dekabriste.
Dana 27. decembra 2010. navršiće se 72 godine od kad je u GULAG-u umoren Osip Mandeljštam, a 15. januara, 120 godina od njegovog rođenja. Povodom ta dva datuma je i izašla knjiga Pavla Nerlera “Reč i slučaj Osipa Mandeljštama” u kojoj su sakupljeni i prokomentarisani dokumenti o pesniku uzeti iz Posebnog odeljenja Departmenta policije, Kontraobaveštajne službe Ruske armije, istražnih OGPU i kasnije Narodnog komesarijata untutrašnjih dela (NKVD).
Nakon čitanja ove knjige dobija se utisak da je pesnik bio posebno obdaren za nesreću da na sebe privlači pažnju raznih specijalnih službi. To je i on sam osećao. Po sećanju savremenika, Mandeljštam se panično, čak do poluobamrlosti, plašio policije, a kasnije i milicije, čak i saobraćajne. I premda nikad nije tačno saznao o interesovanju policije za svoju ličnost, Mandeljštam (sumnjao je da ga prate zbog podozrenja za antivladinu delatnost), je prihvatio da je sasvim bilo zakonomerno što su ga beli uhapsili.
To se desilo 1920. kad je pesnik stigao na Krim sa teritorije koja je bila pod upravom crvenih. Opet je bila u pitanju samo sumnja, ali ovog puta “za pripadnost partiji boljševika –komunista i njegovom učešću u radu ČEKE (črezvičajne komisije) te partije u gradu Feodosiji”. Takođe je bilo zakonomerno i oslobođenje koje je brzo usledilo sa obrazloženjem : “Nakon sprovedenog istražnog postupka i saslušanja o delu za koji je osumnjičen, dokazi za sumnju nisu utvrđeni”.
Kod komunista sličnog “vegetarijanstva” nije moglo biti. Miljenik Đeržinskog, Jakov Agranov, drugo lice u OGPU, lično se “bavio” intelektualcima, a posebno pripadnicima “stvaralačke inteligencije”. Upravo na njegovoj savesti je ležalo streljanje Nikolaja Gumiljova. Hapšenje je lično vršio opunomoćeni operativac Sergej Veprincov koji će kasnije utamničiti i Borisa Piljnjaka, kome ništa nije pomogla saradnja sa čekistima i ispunjenje nekih “delikatnih” porudžbina.
Prvo saslušanje Osipa Mandeljštama vodio je 1934. Nikolaj Šivarov, nepatvorni “istoričar književnosti u pogonima”. Svojevremeno je on vodio i slučajeve takvih “matorih neprijateja naroda” kao što su bili Nikolaj Erdman, Nikolaj Kljujev, Pavel Vasiljev, a takođe je sastavljao i “ikebanu” o Maksimu Gorkom i Andreju Platonovu.
Šta su to stavljali na dušu pesniku Osipu Mandeljštamu? Prirodno, ispitivali su ga zbog stihova u kojima je fiksirano stanje u društvu i pesnikova osećanja (“Veku moj, zveri moja, ko će umeti da se zagleda u zrake tvoje”), zbog satire na “kremaljskog gorštaka”. Zbog toga što se u totalitarnom društvenom poretku koracima od sedam milja približavao ka opisivanju stanja duha iz Orvelove „1984“, sa suđenjima zbog “zločina misli”, zatim zbog napisanih i pročitanih stihova – i to je bilo više nego dovoljno za istragu.
Interesantno je da je 1934. Mandeljštam priznao svoju krivicu (ukoliko je uopšte moguće ozbiljno razmatrati slična “priznanja”), dok 1937. nikava priznanja nije poptisao (uostalom, u to vreme boljševičke “justicije” ni priznanja ni potpisi nisu bili ni potrebni).
U knjizi je razmotren i proces rehabilitacija. Dželati i njihove žrtve rehabilitovani su skoro istovremeno : i Agranov sa Šivarovim, i Mandeljštam s Piljnjikom. Konačno, “zbog nedostatka dokaza o zločinu”.
Svojevremeno je Aleksandar Solženjicin retorički rasuđivao o tome kako “postoji mnogo načina da se ubije pesnik”. Mandeljštamova sudbina nudi nekoliko varijanti smaknuća pesnika. Po izboru…
Piše: Branko Rakočević
