– Premijera predstave “Nevermore, nevermore” u kojoj sam govorio Poove stihove, prozu, pisma i ispovesti, kao i odlomke iz eseja, bila je 22. aprila 1988. godine, povodom 25 godina rada Teatra poezije – seća se Damjanović. – Mislim da je to jedini Po u našem teatru. Imali smo pedeset izvođenja. Reditelj je bio Uroš Glovacki, dramaturg Ivan Rastegorac, scenograf Mihailo Simidrijević… Bilo je to poetičko ispovedanje “tajne logike ludila”.

Godinama je, otkriva Damjanović, upoznavao i osećao sve one “Poove ličnosti”, o kojima govori Bodler ili Isidora Sekulić koja piše: “Ti pesnici imaju, u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj – moć izuzetno velikog prostiranja u svim pravcima iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premašaju oblast petorih čula čovekovih”.

– Pesnik meditira “o vraćanju u život, i o fazama tog vraćanja”, kao o nečemu izvesnom – navodi Damjanović. – Po piše da ni u najdubljem snu, ni u delirijumu, ni u smrti, “čak ni u grobu nije sve izgubljeno; inače, otkuda čoveku nemir i svest o besmrtnosti”. Intrigirala me je Poova “teorija” o “dva sasvim zasebna duhovna života”, onom “kojim upravlja neosporno jasan um” i drugom “kojim vladaju sumnje i senke”.

Predstava Teatra poezije bila je usmerena na Poove poslednje trenutke; počinjala je piščevim ispovestima u lekarskoj ordinaciji, sadržala lekarski izveštaj o poslednja tri dana i činu smrti, a u finalu – “Gavran”, kao vrhunac predstave…

– Za mene je problem bio: kako ispovedati tajnu logiku ludila? Ko sme da glumi ludilo?! Ludilo se ne glumi. Sva Poova priznanja (“Ja sam bio lud…”, “Kažimo, dakle, da sam lud…”) saopštavao sam krajnje racionalno, sa emotivnom prazninom, kao neodređeno sećanje na stanje ogromne fizičke i duševne patnje – pamti Damjanović svoje “muke”.

Na ulaznim vratima Teatra poezije stajao je natpis: “Pozorište Gavran”, a ulazak publike u salu pratili su tonovi “Santa Maria dela Salute” koju je komponovao Enco Lesić, a pevao, onako poovski, Dušan Prelević. Sam početak pripadao je muzici Džoan Baez i njenoj interpretaciji “Anabel Li”. Pri kraju predstave se početna strofa “Santa Maria” pretapala u “Gavrana” a u nekoliko navrata se tokom kazivanja, kao lajtmotiv, “probijao” kroz tekst po neki stih iz “Santa Maria”.

– Predstava je, tako, bila i “venčanje” dve pesme i dva pesnika koji su ispevali dve najveće svetske pesme sa motivom mrtve drage – kaže Damjanović. – Kostić je pesnik svetlosti, a Po pesnik tame, ili još bolje, pesnik svetlosti noći, a obojica su u prostorima nadsvetlosti, nadljubavi, ispunjeni istim vasionskim skladom.

Kompozitor Milovan Filipović stopio je zvuk sa unutrašnjom muzikom poeme “Zvona”.

– Zvona su bila prikazanje onoga što se skriva. Zaumnog. Onostranog. Zvuk smrti i nestajanja. Zvona u Poovoj slavnoj poemi, koja povlače demoni, osmišljavaju jedan zvučni mikrokosmos u vezi sa konačnošću čoveka i nostalgijom za beskonačnošću, i nekim vanvremenskim zvukom – uveren je jedini umetnik koji je na našoj sceni Poa “oživeo”. I “proživeo”: od sećanja na detinjstvo, mladost, dane iskušenja, alkoholizma i ludila kroz ispovesti u ordinaciji, preko lekarskog izveštaja o poslednjim danima piščevim, sve do uzvika sa kojim je izdahnuo: “Bože, pomozi mojoj jadnoj duši!”.

Sa “crnog lista” je “beogradski Po” čitao poetičke besede: “Bila su to predavanja iz tame. Pokušaj da se divlje osećanje disciplinuje kao univerzitetsko slovo o savršenstvu ludila kao “najvišeg stepena inteligencije”. Osvećenje “neopisanih genija” koji su ostali zapisani u tamnicama, ludnicama i pod vešalima…”, objašnjava Damjanović.

Otkrivajući zavesu na kojoj je stajao natpis “Pozorište Gavran”, Rale bi palio niz sveća, a potom bi svim gledaocima – i sebi, stavljao crnu traku na oči, i tako govorio “Gavrana”. Spajao ih je glas i titranje sveća, u teatru obavijenom crnom tkaninom, poput unutrašnjosti nekog ogromnog crnog gavranskog jajeta.

– Tek kada je predstava skinuta sa repertoara shvatio sam koliko sam već duboko bio zagazio u neko nezdravo osećanje. Odlazio sam tajno u tu svoju sopstvenu lobanju i orgijao, raspravljao, pijančio sa mrtvim pesnicima. Jedini trag, ali razoran i trajan, bio je strašni umor, iscrpljenost koja me je držala u stanju oduzetosti, kao što veli Po.

Pošto su i tonac sa muzikom i majstor svetla sa reflektorima, “imali slična duševna stanja i amnezije”, te su probleme rešavali flašom vinjaka ili nekog drugog pića, priseća se Rale. Tada bi predstava do polovine “išla” besprekorno, a od polovine bi gospoda Zoran i Fofonka recitovali po svom nahođenju.

– Edgar Po se volšebno mešao u sve. Pilo se dosta u toj predstavi. Kad i glumac “potegne” za “inspiracijom”, stvarnost je izmicala u kapljicama. Njena smrt za mene je bilo veliko olakšanje. U knjizi “Govor pesme” je ispisana posveta Pou, akterima i publici, koja se završava rečima: “Pacovima u ovoj posveti nema mesta”.

(Novosti)