Godine 1968. nalazeći se u privatnoj poseti u Francuskoj, Dronjikov je uspeo da se sretne sa  Markom Šagalom koji ga je ubedio da se prava umetnost može stvarati samo u slobodnom društvu.

Taj razgovor je po rečima slikara na njega odlučujuće uticao da se već pri narednoj poseti Francuskoj 1972. on sa ženom Francuskinjom iz nje više na vrati. Pre polaska Dronjikov je uništio sve svoje slike kako ne bi skrenuo na sebe podozrenje vlasti ostavljajući ih prijateljima.

U Parizu se slikar nastanio u ženinoj kući, obesio na vrata limenog dvoglavog orla sopstvene izrade i počeo da slika.

Emigranti prvog talasa darovali su mu staru štamparsku mašinu tako da je on pored slikarstva počeo da se bavi i izdavaštvom, da bi već naredne godine postao jedna od glavnih čuvara  uspomena na Nataliju Gomnčarovu i Mihaila Larionikva, prvi počeo da izdaje stihove futurista –slikara i sve do dana današnjeg sam posećuje njihove grobove na pariskim grobljima.

Istovremeno on se preobratio u strasnog patriotu Ruske imerije : pored ostalog je izdao i  šest tomova “Statistike Rusije 1907-1917” i zaslužio pohvalu Solženjicina “za objavljivanje istine o našoj ispljuvanoj Otadžbini”.

Stvaralaštvo Dronjikova je eklektično. Važan njegov deo predstavljaju grafički portreti koji su kasnije objedinjeni u seriju knjiga “Porterti savremenika”.

Među junacima je i sam ikonostas liberalne ruske kulture prve polovine XX veka : Rihter, Rastropovič, Brodski i Solženjicin, Visocki i Galič, Tarkovski, Sinjavski, i ostali.

Njegovi portreti, ma koliko bili skoro iz nehata urađeni, ipak zalužuju pažnju ako ne kao umetnička dela, ono u svakom slučaju kao svedočenje o značajnim ličnostima ruske umetnosti u jednom periodu.

Njegovi pejzaži su sasvim drugačiji, uvek veoma francuski, čak i kad ne slika Pariz nego po sećanju moskovske krajolike.

Piše: Branko Rakočević