Dve su veoma vredne i važne nagrade otišle u ruke ovdašnjih pisaca – tačnije jedne spisateljice i jednog pisca i to nikako ne smemo da zaboravimo. Mirjana Đurđević je za svoj roman Kaja, Beograd i dobri Amerikanac dobila “Mešu Selimovića” u Tuzli, a Aleksandar Novaković za svoj roman Vođa dobija nagradu “VBZ”. Koliko god ove nagrade u Srbiji bile prećutkivane i teško pominjane, gotovo u poluglasu, one pokazuju validnost književnosti istočno od Dunava i Drine. Žalosno je što ih establišment zaobilazi, mada nije i nerazumljivo, s obzirom da bi morao da pruži argumentovano objašnjenje zašto neke knjige imaju vrednost kada izađu izvan zakaljuženih podela unutar matične zemlje, a u klanovskim i mahom polupismenim žirijima neke od preko 300 nagrada koje je pobrojao Predrag Čudić, nisu ni pomenute.
Naravno da bi svako zalaženje iza kulisa raspodele moći unutar srbijanske književnosti automatski demaskiralo ono što već svi znaju, a to je da se književna čaršija ne nalazi tamo gde joj je mesto – u maksimalno demokratizovanom polju kulture u kojem se novac deli na ravne časti po dogovorenim i opšteprihvaćenim kriterijumima – već tavori pod plaštom jadnog magijskog politikantstva i preslikane političke moći o kojoj bi svaka dalja priča bila gotovo izlišna, kad ne bi toliko bola oči i kad ne bi bila u uzročno-posledičnoj vezi sa celokupnom slikom ovog društva koje, složićemo se, ne živi baš u blagostanju.
U skladu sa optimističnim mogućim novinskim naslovom trebalo bi pomenuti i malu enklavu dobrog pisanja koja se dogodila, ničim izazvana, na severu, u Kikindi i Mokrinu. Radi se o romanima Srđana Srdića Mrtvo polje, Miće Vujičića Oštar start i zbirci pripovedaka Srđana V. Tešina Ispod crte. Dok je Tešin već poznat čitaocima i svojim prethodnim knjigama, dotle su Srdić i Vujičić ove godine debitovali i to kako! Poetički raznorodni, ali jezički bogati i tematski slojeviti, ovi romani su pravo otkrovenje ovogodišnje produkcije. Povrh toga, posredi je i prava decentralizacija književnosti (za razliku od one diktirane na liniji Subotica, Beograd, Niš, Herceg Novi, Sarajevo, Velika Drenova) koja svoj uzrok, ali i posledicu može tražiti i u gotovo tvrdoglavom i upornom postojanju jednog od najvažnijih, a po kvalitetu sigurno i najjačih književnih festivala u Srbiji – Kikinda short. Začet kao potpuno privatna i naizgled suluda ideja u glavi entuzijaste Srđana Papića, ovaj festival je u Srbiju doveo gotovo sva najznačajnija mlađa imena evropske i svetske kratke priče. To u šta se, u književnom smislu, pretvara Kikinda krajem juna svake godine, verovatno utiče i na kvalitet proze tamošnjih pisaca, jedino što, sada već po pravilu, to niko u ostatku književne visokokulturne, te finansijski potentne i moćne Srbije ne prepoznaje. U Banatu kažu: Njin problem!
Pored ove tri knjige bilo je još pojedinačnih kvalitetnih ekscesa unutar proznih ostvarenja. Možda bi trebalo izdvojiti izdavanje strahovito važne knjige Žarka Radakovića Strah od emigracije. Radi se, naime, o prvoj knjizi ovog pisca i neoavangardnog umetnika koja je prolazila kroz ruke gomile izdavača i većina nije imala hrabrosti da je pusti u štampu. Na kraju, knjigu je objavio Igor Marojević u svojoj ediciji Meridijan u Laguni, poslednjoj izdavačkoj kući u kojoj biste očekivali knjigu ove vrste, ali uprkos tome ili baš zahvaljujući tome, knjiga je tu i svakako je vredna iščitavanja. Druga knjiga koju ne biste očekivali u Laguni jeste izvanredan roman Sretena Ugričića Neznanom junaku. Ova prozna antiutopija koja se tiče 2014. godine, što u istorijskom smislu jeste već koliko sutra, napisana je izuzetno upečatljivim jezikom koji se često kreće na granici lirike. Međutim, ono što je dodatno izdvaja jeste što ona predstavlja prozu koja se na književno upečatljiv način bavi odgovornošću i ne preza od dosledne umetničke angažovanosti. Druga knjiga ovakve vrste, ovoga puta sa žanrovskim predznakom, svakako je novi i izvrsni roman Saše Ilića Pad Kolumbije koji pruža jasnu vezu između uzroka i posledice – odnosno događanja naroda i ubistva Đinđića. Srdićeva, Ugričićeva i Ilićeva knjiga predstavljaju triling asova (da se pokeraški izrazim) i uz Tešina i Vujičića dobili biste ful sa kraljevima koji se teško može pobediti.
Međutim, na pokeraškom stolu srbijanske književnosti, koju ne prekriva zelena čoja već plesan, previše je onih koji varaju i igraju obeleženim kartama. U to se najbolje mogao uveriti Dragoslav Dedović, sada već bivši koordinator nastupa Srbije na Lajpciškom sajmu knjiga. Koliko će njegovim napuštanjem ove funkcije izgubiti srbijanska književnost tek će se videti, ali nesumnjivo je da je posredi još jedna u nizu propuštenih prilika da se u svetu predstavi(mo) kao društvo bogato razlikama. Sve ukazuje da su moćnici iz Ministarstva kulture ponovo odigrali na blef koji, čini mi se, neće upaliti među velikim igračima. Najjadnije u čitavoj priči jeste to što oni to ne vide i/ili ne žele da vide, a da će se u medijskom mainstreamu kojim ionako vladaju stvari prikazivati ružičastim, to neka vas ne brine. Svaki uspeh koji se dogodi u Nemačkoj u martu treba pripisati isključivo individualnoj inicijativi, jer organizovana podrška kulturi u ovoj zemlji izostaje evo već dugi niz godina. Čak i ako stavimo na stranu sve političke podele i svako delovanje mračnih nacionalističkih snaga devedesetih sa svojih rezervnih položaja (sintagma Saše Ilića) u kulturi i na univerzitetu, koje su nakon petog oktobra tako vešto zauzeli, opet se ispostavlja da se slepilo koje vlada u ovom društvu u vezi sa svakom temom, odslikava i u ovom polju i da ćemo još dugo čekati na nagoveštaj svetla na kraju mračnog tunela.
I dok se kompozicija nalazi u tunelu, dešava se ono što je Milan Milišić opisao u svojoj čuvenoj dečjoj pesmi Prostakuša i prostak u vlaku. Može biti da se u tom vozu čita književni almanah krajprutaško-ulizički epohalnog imena Peti novembar, čiju nam je misteriju sjajno objasnio pisac u zametku (zametnuti pisac?!) Marko Krstić u svom, već proverbijalnom, gostovanju na televiziji Avala. A može biti da u njemu u trenutku najvećeg mraka zaseda i NIN-ov žiri. Koji god od ova dva scenarija odaberete, nećete se prevariti, a možete ih po volji zamišljati i u horskom pojanju pet plus pet. Ono što se dešava u kupeu u kojem se nalaze prostakuša i prostak tokom prolaska voza kroz tunel, u Milišićevoj pesmi znaju samo oni sami. Problem u Srbiji je što kad se svetla u kupeu upale, svi moramo da jedemo ono što kulturni mešetari, lešinari, žirari i prutari iz kupea, po diktatu večnog kalemara zamešaju. E, pa meni je, vala, dosta.
(e-novine)
