Почетак године у знаку је доделе важних књижевних награда. Уз плакете и дипломе награђени аутор добија и чек са износом који може бити симболична свота али и износити 10.000 евра за писца најбољег романа, односно добитника “Нинове награде”.

Наизглед знаци признања и славе прате награђене. Када се угасе светла остаје питање може ли писац да живи од тог новца који добије као награду за свој рад.

Добитник Награде “Меша Селимовић” Владимир Кецмановић каже да ако писац добије једном у три месеца или два пута годишње најскупљу награду, онда од тога може да живи. Међутим, то је према његовом мишљењу, и теоретски немогуће. 

“Кад би један аутор за једно дело добио све награде у Србији, питање је да ли би тај износ покрио две године рада”, каже добитник “Нинове награде” Драган Великић.

Највећи новац доноси најбољи роман, односно “Нинова награда”. Следе је награде “Златно перо” и “Меша Селимовић” за књигу године. Али када се и најпримамљивија свота подели на три године, колико у просеку траје писање романа, јасно је да наши угледни лауреати једва скупе просечну плату.

Зато су ретки писци само писци. Многи раде бар још један посао, који можда и не воле, али им обезбеђује егзистенцију, а писање им дође више као хоби. И када добијају награде, односно најбољу бесплатну рекламу за дела која обезбеђује високе тираже.

Светска искуства показују да су стипендије писцима најбољи начин да им се обезбеди, безбрижно стваралаштво. Наша држава писцима не даје ту могућност, али се радо похвали њиховим успесима у свету.

(Извор: РТС)