Најпре је Саша Илић објавио захтев да његов роман буде изузет из разматрања за Нинову награду, позивајући при том остале писце да учине исто. Од сто четрдесет аутора прошлогодишњих романа, само је Сретен Угричић учинио оно што и Илић, уз слично образложење: У последње две деценије Нинова награда представља симбол урушавања српске културе, започетог успоном милошевићевске клике – ништа друго, дакле, до ревитализацију национализма средствима књижевности. Други критичари указивали су на некомпетентност, компромисност и некритички карактер појединих чланова жирија.
Сам жири, пак, направио је озбиљан гаф већ на почетку свог деловања кад у конкуренцију за роман године, поред прихваћених дела из Црне Горе и Републике Српске, није уврстио књиге Мухарема Баздуља и Миљенка Јерговића, упркос томе што су њихова прва издања српска. На крају, председник жирија Васа Павковић саопштио је да Нинова награда за роман године припада делу Гордане Ћирјанић „Оно што одувек желиш“ (Народна књига), објављеном у едицији чији уредник није нико други до председник жирија Васа Павковић. Истина, у последњем кругу гласања председник жирија није гласао за роман чији је уредник, али, његов глас ту више није ни био потребан.
На задњој корици Ниновом наградом овенчаног романа, уредник издања то јест председник Ниновог жирија написао је следећу препоруку: „Гордана Ћирјанић пише надахнуто и провокативно, испитујући границе и смисао књижевности. Пред читаоцима је сјајан роман, написан руком списатељице чија нас свака књига обрадује интелектуалном храброшћу и непоткупљивим ставовима.“ Погледајмо сад о каквом је надахнућу реч, у којој мери се ту испитују границе и смисао књижевности и, не на последњем месту, каква нам интелектуална храброст и који непоткупљиви ставови обећавају радовање!
„Линија између резеда зида и свеже браон боје, и она друга, линија границе с ламинатом са кога сам уклонио заштитну траку, биле су беспрекорне. Те равне линије, само линије, пружиле су ми рудиментирано етичко и естетичко задовољење – осећао сам понос савесног трудбеника и радовање, у исти мах“, пошто је кречио, закључиће јунак романа. С обзиром на то да је дипломирао књижевност те да нам га је, као некадашњег пасионираног читаоца дела врхунске литературе, ауторка представила као човека с несумњивим естетским укусом, у најмању руку је чудно да јунак не зна да су етика и естетика научне дисциплине и да, рецимо, постоји естетичко разматрање, естетички увид и суд, али да је задовољство увек естетско, да и не говоримо о рудиментираности етичког задовољења које се налази у погледу на равне линије свеже окреченог зида.
„Средина која нема интересовање за секс својих властодржаца, није здрава“, закључује јунак на крају романа, и то је интелектуални печат његових ставова. Истина, он за себе нигде и никада не тврди да је оличење интелектуалне храбрости. Напротив, он за своју „судбину“ каже да „не може бити пример ни за шта, сем за просечно слабог човека, који није директна жртва историје…“ Такође и ово: „Одавно сам схватио да нисам добар човек, али и да не треба због тога претерано да се узбуђујем. Добар сам колико су добри и други…“ Ово је типичан став који одбацује сопствену одговорност. Упркос томе што нисам добар, нисам ништа мање добар од других. „Мој мали бесмисао само је ништавни део бесмисла васионе, као што су време које перципирам и целокупна моја перцепција чисте илузије“, у истом стилу бележи главни јунак. Његов бесмисао, дакле, није његова брига.
Да ли се „интелектуална храброст“ ауторке, у ствари, овде огледа у приказу једног неодговорног човека? Ћирјанићева јунака свог романа не представља у контексту који га непобитно одређује као неодговорног, него у контексту који његову неодговорност само евидентира као делић свеопште неодговорности, односно бесмисла.
Ствар није у томе што је пред нама јунак или антијунак чији је највећи грех тај што је три године био љубавник своје снаје, братове жене, или зато што је некада у Енглеској и Шпанији радио као продуцент телевизијских ријалити програма, жанра који из дна душе не подноси, или стога што данас време проводи гледајући телевизијске серије. Ствар би, наиме, могла да буде у начину на који све ове податке у вртлог текста и контекста увлачи стваралачка, дакле критичка, надахнутост ауторке? Ствар која, међутим, сасвим изостаје.
„Оно што одувек желиш“, роман је написан у првом лицу, лицу главног јунака, као писмо које он пише свом брату. То је најједноставнија
форма романа која је изворно дневничка. Она подразумева све олакшавајуће околности за писца: Јунак о себи може било кад да каже шта год жели и бескрајно да објашњава сваки свој или туђи поступак. Ту нема структуре, а структурисање је одлука на значење.
Јунака свог романа, који без икаквих садржинских и формалних ограничења пише писмо, ауторка је лишила и основних брига које имају моћ структурисања (поготово у Србији данас): бриге о новцу и бриге о породици. Овај бездетни удовац, доброг здравља у својим педесетим годинама, уживалац је позамашне инвалидске пензије. Он и по осам сати дневно гледа телевизијске емисије, а само стога да би „убијао време“. Препричавајући садржаје ових емисија, ауторка убија време у роману.
Златко Паковић (Извор: Политика)
