Милица Стојадиновић Српкиња (Буковац, 1828- Београд, 1878) била је “песмотворка и списатељка”, а тако гласи и наслов првог поглавља у овој опсежној и свеобухватној књизи о њеном кратком и чемерном животу, обележеном усудом жене испред свог времена. Објавила је три књиге песама, сакупљала је и бележила народне умотворине, водила је и штампала дневник, била је у вези и у преписци са најумнијим савременицима.
У овој студији се наводи да прва права песничка збирка једне српске песникиње, јесте књига поезије Милице Стојадиновић Српкиње названа једноставно “Песме”, а објављена 1850. године у Земуну. У време када је Милица стварала, било је објављено тек неколико књига које су написале жене. А њен дневник “У Фрушкој гори 1854”, спада у најважније, најтипичније интимне документе романтичарског духа у српској књижевности.
Радмила Гикић Петровић такође тврди да је и њена преписка једна од најзанимљивијих у историји наше литературе. Највећи део писама- 118, јесте са Вуком Караџићем, а неколико са његовом ћерком Вилхелминим- Мином. Гикићева је те епистоле објавила у књизи “Преписка. Милица-Вук-Мина” (Књижевна заједница Новог Сада, 1987.), а Српкињин дневник “У Фрушкој гори 1854”, две године раније (у београдској “Просвети”).Српкиња се такође дописивала са Ђорђем Рајковићем, Лудвигом Аугустом Франклом, Димитријем Матићем, Антонијем Хаџићем, Стевчом Михаиловићем и другим значајним савременицима. мада материјалних доказа нема, из посредних се закључује да се дописивала са Хајнрихом Хајнеом и Љубомиром Ненадовићем. Сва грађа о Миличином раду на прикупљању народног блага може се пронаћи у њеном дневнику и преписци са Вуком.
Радмила Гикић Петровић написала је изузетно корисну и свеобухватну књигу о жени која за живота није била призната, али је свакако заслужила важно место у историји културе свога народа. Њен живот и стваралаштво
хронолошким редом су сложени у 23 поглавља, на преко 400 страница, а при крају је библиографија
Српкињиних књига, као и наслова о њој. Квалитет ове студије је и у томе што се бави многим постхумним догађајима и одјецима Српкињиног стваралаштва све до данашњих дана.
(Радмила Лотина, Дневник)
