Тадић је рођен у Смријечну код Плужина, Филозофски факултет завршио је у Београду, био је уредник „Књижевне речи”, часописа „Видици” и „Књижевне критике”, био је дугогодишњи уредник у издавачкој кући „Рад”, и аутор близу двадесет књига поезије, међу којима су „Присуства”, „Смрт у столици”, „Ждрело”, „Огњена кокош”, „Погани језик”, „О брату, сестри и облаку”, „Улица”, „Кобац”, „Ругло” и других. Био је добитник најзначајнијих награда за поезију „Милан Ракић”, „Васко Попа”, „Ђура Јакшић”, „Дисове”, „Станислав Винавер”, „Меша Селимовић”.
Његова поезија, сновидна игра ствари и фантастичних, немогућих, апстракција, негативне логике и онеобичавања стварности, демонских представа света и људи, као да је и сама била вапај за смирењем и чистотом, подсмех ужасу у стремљењу ка коначним ослобођењем свести. „Натоварио сам себи на врат дивне и предивне ствари. На мој је живот стављена ваза са цвећем. У тишини умирем, поред зида. Лежећи. У сну ме грле анђелчићи, деца – духови. Светлост пада између завеса, на жути под. Некада сам чудовишта хранио, био радан, био опак. У свет сам кријумчарио нешто страшно и првобитно. Био сам грешан; сад сам помирен…”, писао је Тадић.
Критички се односећи према песничкој традицији, према „канононизованим поетским мотивима”, био је критичан и несврстан у животу, никоме није припадао, никоме се није извињавао. Као да је пред собом увек имао неки виши циљ због којег је био донекле имун на мишљења људи. Новица Тадић био је својим бићем предодређен за песника. За њега би се најпре могла односити она моћна и одважна мисао Кјеркегора: „Само онај ко у тескоби стрепи, мир свој проналази, само онај ко у доњи свет силази, вољену спасава, само онај ко нож потеже Исака добија”.
Познато је да је Васко Попа, дошавши у додир са Тадићевом поезијом, препоручио је затим Чарлсу Симићу, који ју је потом превео у Америци.
Поезијом је Тадић објављивао слике предмета и животиња у камерној атмосфери подсвести и недокучивог, птицолика створења, пернате утваре, људе који креште, града као великог вражјег ждрела. Више је о њему писано него што је сам давао интервјуе. „Сместивши ђавола у језик, Тадић нам, хтео не хтео, скреће пажњу на сам вербални материјал у својим песмама”, приметио је један критичар говорећи о брижљивом односу Тадића према језику и необичним речима које је творио.
Уочавао је драматичну дихотомију живота и смрти, страха и безумља, таме и ужаса. У његовој поезији чули су се далеки одјеци Теофила Готјеа и немачких експресиониста.
У разговору за наш лист истакао је да је Момчило Настасијевић био наш најдубљи песник, да је волео свој род, своје ближње и цитирао је стихове Настасијевићеве песме „Труба”: „Род смо. Кад умре човек,/ и моје срце рушно је”. Дихотомију Тадићевог карактера, међутим, потврдила је већ следећа изјава у овом интервјуу да је идеални читалац његове поезије сам ђаво. „Могу да га замислим како се слади и кикоће над мојим песмама пуним несреће, злих помисли сулудих згода, тамних емоција, и слика из пакла, односно из мог живота који је он, уз моју помоћ, претворио у пакао”.
Михајло Пантић написао је једном приликом: „Давно, после неке књижевне вечери у Скопљу, питао сам ујутру за доручком Новицу Тадића како је спавао. ’Ужасно’, рекао је, ’целу ноћ чекао сам да неко дође по мене’. Кроз ту реченицу, наизглед обичну, просветлила ми се поезија Новице Тадића. Свет цепти од неке прикривене, дубоке, ирационалне језе, од када је постао, он дрхти на самој граници настајања, и тај се страх, кроз историју, само умножава. Понеко од нас цепти заједно са светом и тај је песник: он је у стању да изрекне тај необјашњиви, невидљиви, а тако стваран страх…”
Петар Пајић уочио је у Тадићевој поезији сличности са стваралаштвом Замјатина и Орвела, ону важну појединост која се односи на тоталну условљеност од цивилизације, до крајње немогућности и унутарњег говора, до кривице и осуде.
По Хераклитовој „Оно што будни сањамо јесте смрт, оно што у сну ухватимо јесте живот”, Тадић и јесте стремио „из пакла овог за зраку неку раја”, за животом којем коначно сасвим припада.
Марина Вулићевић (Извор: Политика)
