1.

У врхове модерне српске поезије (Павловић, Попа, Раичковић) нисмо имали потребе да дирамо и да им својим песмама досађујемо. У своме кругу неосимболиста имали смо песника Бранка Миљковића. Готово да ниједну своју песму нисам односио у Дело, у Савременик (неосимболисти се нису мешали у полемике модерниста и реалиста, па смо песме објављивали у часопису једних и других) а да је пре тога нисам рецитовао или прочитао Бранку. Наш шеф је био филозоф Драган М. Јеремић, али стварни члан број један био је песник Бранко Миљковић. Данас ми незамисливо изгледа како смо се између себе волели и поштовали. Били смо једна књижевна породица: Бранко Миљковић, Драган М. Јеремић, Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, моја маленкост и наши пријатељи из Загреба, Крушевца и Бора: песници Златко Томичић, Рајко Чукић и доктор Звездан Јовић.

2.

Први југословенски Фестивал поезије после Другог светског рата у организацији издавачког предузећа Lуkos из Београда и њиховог песника Славка Михалића (из ове манифестације су се касније развиле међународне Струшке вечери поезије) у Охриду и Струги 1959. године памтим по учешћу на њему песника Бранка Миљковића. Песници су се на путу до Охрида и Струге задржавали на Аутопуту „Братство и јединство” који је био у изградњи и девојкама и младићима говорили своје стихове. Нисам био у друштву са Бранком, али ми је по доласку у Охрид прочитао тек написан стих на радној деоници посвећен омладини на изградњи пута:

Срећна младост која проћи неће.

У Београду, по повратку из Струге, на Теразијама, сусрет са Бранком и Божидаром Шујицом претворио се у Миљковићево читање тек написане Баладе посвећене охридским трубадурима. Песму нам је прочитао у оближњој посластичарници частећи нас буреком и јогуртом.

3.

А инспирацију да напише своју сјајну антологијску песму Балада Бранко је добио у Струги, на броду, на песничком излету до манастира Свети Наум. На палуби брода певали су охридски трубадури, а највећи песник моје генерације их је пажљиво слушао, док смо сви ми остали били загледани у језерску лепу воду и у још лепшу игру риба у њој. Дивним охридским старцима трубадурима Миљковић је и пре написане песме, њима посвећене, исплатио и хонорар – давши им последњи динар из свог џепа и ручни сат.

Песник Бранко Миљковић је млад и, скоро да сам сигуран, добровољно напустио овај преварантски свет. Удаљујући се од њега каквог-таквог – „свет нестаје полако” – удаљавао се и од себе. То осећање да му је било свега доста, и живота, не долази ми само док читам његове песме него и из наших јутарњих разговора у кући његовој и његових родитеља, чика Глише и тетке Марије, у улици Ђорђа Кратовца 54, на Душановцу, у Београду. Бранкова снаха, госпођа Анђа Миљковић (њеном и Бранковог брата Драгише сину Горану, своме синовцу, Бранко је написао и посветио одличну песму) и данас се, верујем, сећа мојих раних долазака код песника у собу. Шта ми је Бранко у тим нашим неосимболистичким сусретима причао, остаће тајна, неоткривена. Ја сам од Миљковића у свему мањи па и у том последњем, завршном чину. Имам страх.

4.

Неугасли Бранко Миљковић горе

и живот му,

занети.

Ни на крај му памети

да слети,

да више не лети –

облак бременити!

Земља у нереду и хаосу,

али без пометње –

видим га док се враћа из своје црне шетње.

Песник који није могао остати код куће.

5.

Сви смо ми из групе неосимболиста загазили дубоко у осму деценију живота, али Бранко Миљковић је дуже од нас живео и живи, јер у ничему није оклевао. Ни у животу. Ни у поезији. Ни у образовању.

(Политика)