Десета по реду књига песама, “ПТСП синдром”, Жељка Пржуља (Сарајево, 1964), указује се као ретка и по много чему потребна збирка балканској песничкој сцени. ПТСП је посттрауматски, стресни, поремећај који се појављује код људи који су се суочили са великим изазовима и опасностима. Позната и као “вијетнамски синдом”, ова појава није мимоишла ни наше просторе током новијег времена. Жељко Пржуљ се представља као песник култивисаног песничког израза, прецизне језичке мере натруњене каткад жаргоном и шатро-резоном, а све у сврху ироничног и саркастичног осветљавања деформисане моралне матрице етаблираних појединца и институција. Импонује освештена песникова лакоћа указивања на дисовску трулеж “наших дана”, на безгранично лицемерје задригле власти и њених жбирова у знаку познате синтагме “Све ће то народ позлатити”. Дисциплинованом организацијом песме, у оркестрираној лепоти римаријума, Жељко Пржуљ је постигао резултат вредан пажње, изградио супериорну стваралачку позицију у односу на расути материјал тема и мотива што кипе у карикатуралној, и пуној неправде, стварности премазаних профитера и фарисеја.

У другој по реду књизи, “Прекорачења”, Иван Деспотовић (Београд, 1978) је песник истинског лирског кова, сав у јавкама и химерама певања. Почев од минијатура и песама са мањим бројем стихова, преко катрена и терцета у пару, сонета и творевина дуже форме, па све до сонетног венца као круне песничке вештине, ова књига се указује се несвакидашња песничка грађевина. За Деспотовића свет је вечно поприште светла и таме, добра и зла, па ма предмет певања биле и ситне слике свакодневице. Пре свега, љубав, тема узвишена и проказана, у исти мах, тешка и занонетна, лична и вечна, тема која тражи велики таленат и перфектну моћ баратања језиком. Иван Деспотовић је способан да у једној слици предочи густину емоција и заноса, а да исказ не буде патетичан: “Скупих јој косу…,/ глатку галаксију – плаву”. На тематском плану јављају се природа и њене мене – друго су опсесивно поље Ивана Деспотовића. Зачудне су и оригиналне слике којима песник овенчава своју поезију: “Размажене сунцем хрчу/ шуме као крепка деца”. И, као најмање очекивано поље – урбана свакодневица мегалополиса. Песме посвећене отуђеној стварности пуној потрошачког знаковља и градских амблема. Тек толико да песник покаже да није измакнут од кошмара и брзине савременог света, већ да је његов директни сведок и тумач изнутра.

ДИРЕКТОР БРАНКОВОГ КОЛА
Ненад Грујичић