На недавно одржаном Божићном сајму књига у београдском Дому синдиката могла се наћи књига поезије Сергеја Јесењина, објављена 2009. године, у издавачким кућама „Невен” (Земун) и „Феникс” (Београд), а као преводилац наведено је име Марине Зобнин. Професор Миодраг Сибиновић, преводилац, тврди за наш лист, да су у овој књизи, осим његових, штампани препеви и других наших познатих преводилаца и песника Миодрага М. Пешића, Николе Бертолина, Слободана Марковића, Мирослава Топића и Драгутина Маловића.
Професор Сибиновић, је овај случај, заједно са другим оштећеним преводиоцима, поверио Ауторској агенцији Србије, са закашњењем од годину дана. Издавачка кућа „Невен” регистрована је у улици Гајевој 14 у Земуну, међутим, већ данима нисмо никога од запослених успели да пронађемо на овој адреси. „Феникс”- Београд, који је потписан као суиздавач, и не постоји у регистру издавача. Најближи траг је „Феникс либрис”- Земун, али, како нам је речено у овој издавачкој кући тај траг потпуно је погрешан. Наиме, „Феникс либрис”- Земун нема никакве везе ни са спорном књигом нити са „Фениксом” из Београда. У Српском удружењу издавача и књижара, које има близу деведесет чланова, не налазе се ни „Невен” нити „Феникс”.
Марину Зобнин, смо покушали да пронађемо преко Удружења преводилаца Србије. Речено нам је да она није члан овог удружења. Песме у збирци изабрао је и приредио Живојин Јанковић, а као издавачи потписани су Мика Јеремијевић и Војислав Ђуричић. Живојин Јанковић наведен је и као уредник. Занимљиво је, како каже Сибиновић, да је књига након његовог гласног реаговања на Божићном сајму, сутрадан повучена са штанда.
Према речима нашег саговорника, ова књига садржи кратак предговор уредника и четрдесет осам песама и поема.
– Међутим, сви ти преводи (препеви) припадају познатим српским преводиоцима и песницима: Миодрагу М. Пешићу, седамнаест песама и поема, Николи Бертолину, тринаест, Слободану Марковићу седам, Мирославу Топићу две песме, и Драгутину Маловићу једна. Мојих је осам песама, објашњава Сибиновић, додајући:
– Неки од тих препева, попут, рецимо, Пешићевих превода „Црног човека” и „Ане Сњегине”, који се код нас објављују још од 1931. и током претходних осамдесет година прештампавани су већ безброј пута, други, пак, Марковићеви, Маловићев, Бертолинови, Топићеви, као и моји, објављивани од педесетих и шездесетих година прошлог века до 2000. године, када је у Београду штампано и већ осмо вишетомно издање Јесењинових сабраних дела на српском језику. Нашим љубитељима поезије познати су, такође, већ више од пола столећа. Због тога нема никакве потребе трошити речи на доказивање да су песме објављене 2009. године под именом преводиоца Марине Зобнин плагијат. Текстови тих превода (препева) су, углавном, преписани од речи до речи, а минималне измене у понеком стиху осталих песама показују да онај ко је „интервенисао” није имао довољно нерва ни за изворни ритам, нити за српску поетску реч.
Уз то, наш саговорник сматра да се појављивање овакве књиге може посматрати с моралног, културолошког, формално-правног, па и политичког становишта.
– Плагијат је морао да открије, још пре оштећених преводилаца, уредник издавачке куће. Зар је могуће да је демократизација издавачке делатности и приватизација издаваштва толико снизила културни ниво српске уредничке популације да један стручњак није у стању да препозна ни култне текстове из српске ризнице преводне књижевности као што су Јесењинова „Песма о керуши”, „Писмо мајци”, „Живот вам је варка с топлом чамом”, „Црни човек”, и друге, или бар да, уколико их чак и не зна – зар је могуће да такав уредник не завири у ранија српска издања Јесењинове поезије? То је нешто што би морало да представља минимум поштовања националне културе у којој се неко бави издаваштвом, сматра др Миодраг Сибиновић, закључујући да без успешног решавања проблема пиратерије и примене закона не може да се очекује да заштита интелектуалне својине престане да буде брига само угроженог појединца.
(Политика)
