Arpad Vicko prevodi s mađarskog poeziju, prozu, dramu, esejistiku i naučnu literaturu. Od 1976. godine do danas objavio je pedesetak samostalnih knjiga prevoda. Pored ostalog, četrnaest romana i esejističkih zbirki Đerđa Konrada, devet knjiga Lasla Vegela, tri knjige Ota Tolnaija, te dela Ištvana Eršija, Ištvana Erkenja, Petera Esterhazija, Imrea Kertesa i drugih, kao i dvadesetak dramskih tekstova savremenih mađarskih autora.

Radi kao urednik kulturnih i literarnih emisija programa Radio Novog Sada na mađarskom jeziku. Član je Društva književnika i književnih prevodilaca Vojvodine od 1976, član Mađarskog saveza pisaca od 1990, član Srpskog P.E.N. centra od 1996, član-osnivač Asocijacije srednjoevropskih književnih prevodilaca (2000).
Dobitnik nagrade za prevodilaštvo „Bažalikom” (1986. i 2007.), nagrade Društva književnika Vojvodine za najbolju prevedenu knjigu godine (1991), nagrade za prevodilaštvo „Milan Fist” Mađarske akademije nauka (1999) i nagrade Udruženja književnih prevodilaca Srbije „Miloš N. Đurić” za prevod proze (2002).

Objavili ste preko pedeset žanrovski različitih knjiga prevoda s mađarskog jezika, uglavnom savremenih autora. Da li ste vi birali te knjige, ili su one pronalazile vas, pitali smo Arpada Vicka?

– Od početka sam se trudio da prevodim i da u srpsku pisanu reč – a pisana reč je memorija svake kulture, svake civilizacije – uključim dela onih mađarskih autora sa kojima sam, pre svega, lično osećao određenu duhovnu srodnost, i koji bi, prema mom sudu, mogli da stupe u dijalog sa srpskom književnošću. Shodno tome, savremena, moderna mađarska književnost je bila moj svestan izbor, trudio sam se da stvorim estetički relevatne prevode i da, imajući na umu razvojne tenedencije srpskog duhovnog konteksta, te prevode uključim u krvotok srpske kulture. U tome sam ponekad uspevao, ponekad nisam.

Šta je za vas književno prevođenje?

– Rolan Bart piše: književnost kazuje ono što kazuje i, osim toga, još samo to da je književnost. Ako čovek ne bi znao da je ono što uzima u ruke književnost, bio bi pred tim fenomenom bespomoćan. Jedna od mogućih prafraza ove Bartove misli, mogla bi da glasi ovako: prevod kazuje ono što kazuje originalno delo i, osim toga, još samo to da je prevod. U tom smislu, zanat prevodioca, po svojoj prirodi, srodan je opsenarstvu – poslednji put je koleginica Biserka Rajčić pisala o tome da su prevodioca često nazivali „čarobnjakom” ili „čarobnjakom reči”. On izvrće nešto što, zapravo, i nema svoje naličje. Iznova stvara jedinstveno delo, ponavlja nešto što je, u principu, neponovljivo.

Koga i šta sad prevodite, kakvi su vam planovi, imate li neostvarenih prevodilačkih želja?

– Upravo sam završio kratki roman Petera Esterhazija „Pomoćni glagoli srca“, roman neobične emotivnosti, svojevrsni (borhesovski) opis misterije smrti. Započeo sam prevod nove knjige eseja Lasla Vegela. Volim da prevodim eseje – esej na ovim prostorima u poslednje vreme istupa kao dominantna retorička, kao par excellence kritička izražajna forma koja se, rečima Predraga Palavestre, „samim svojim karakterom protivi gluposti i dogmatizmu” – a eseji Lasla Vegela su baš takvi. Potom me čeka novi roman „Kamičak“ Ildiko Lovaš i, u nekim pauzama, da uredim, dopunim knjigu proznih tekstova Ota Tolnaija. Znam pouzdano šta bih morao da radim, recimo, narednih sedam-osam godina, da bi se kod nas uobličila jedna koliko-toliko obuhvatna slika savremene mađarske proze i, recimo, filozofije politike.

Šta vam znače nagrade, dobili ste ih s obe strane granice…

– Dobio sam više nagrada, bila su to stručna priznanja, i u Srbiji, i u Mađarskoj. Ova medalja Zavoda za kulturu Vojvodine je prvo društveno priznanje moga rada. I želim da istaknem da je to jedna od retkih nagrada na ovom tlu koja primećuje i uvažava činjenicu da se u ovoj pokrajini kultura stvara i stvoreno neguje, da se znanje i sećanje zapisuje na više jezika.Ali se uvek setim i šta je jedan kolega prevodilac rekao: ni od jedne nagrade postojeći prevodi neće biti bolji. Niti garantuju da će budući biti dobri.

(Radmila Lotina, dnevnik.rs)