SKLAPAM oči i gledam radosni grad. Prosut u ravnici, izgleda beskrajan, zapljuskuje brežuljke i nadaleko rasteruje šume. Tako, s visoka, i ne liči na varoš, nego na neki čaroban usev, veselu njivu. To je radosni grad. Posut snegom, sav u linijama koje se lome, povijaju, lete. Vesela, topla arhitektura, bez smešnih pretenzija na neprolaznost, s neočekivanim završecima, puna dosetaka i naglih prelaza koji izgledaju kao lavine gromkog smeha koje nikad ne prestaju da se ore.
Ovo je odlomak iz priče “Prvi dan u radosnom gradu”, koju je Ivo Andrić napisao 1926. godine i koju je nedavno Grafički atelje “Dereta”, uz još devet Andrićevih priča, objavio u knjizi koja nosi ime “Priče o gradovima”.
Godinu u kojoj slavimo pola veka od uručenja Nobelove nagrade Ivi Andriću, “Dereta” će obeležiti objavljivanjem četiri knjige njegovih pripovedaka u izboru piščeve Zadužbine: iz štampe su već izašle “Fratarske priče”, i pomenute “Priče o gradovima”, a slede “Ženske priče” i “Priče o deci”.
IZBOR U KNJIZI
“Priče o gradovima” sabrane su: “Dan u Rimu”, “Prvi dan u radosnom gradu”, “Zanos i stradanje Tome Galusa”, “Prokleta istorija”, “Noć u Alhambri”, “Na lađi”, “Bajron u Sintri”, “Panorama”, “Susedi” i “Ljubavi”.
Ideja u Zadužbini Ive Andrića bila je, po rečima savetnika Žanete Đukić-Perišić, da se pobudi veće interesovanje čitalačke publike za Andrićevu pripovedačku umetnost. Kada je ovaj pisac u pitanju, stavlja se akcenat na nešto sasvim drugo, na teme i motive kao što su žena ili ljubav.
– O ovome dosada nije bilo reči i pretpostavljam da će biti interesantno čitaocima i istraživačima. Andrić se pre svega ovde razume i više percipira kao romanopisac. Potrudili smo se da njegove pripovetke, kojih ima preko 130, grupišemo prema temama i motivima. Učinilo nam se zanimljivim da napravimo i ovu zbirku o gradovima. Andrić je kao diplomata mnogo putovao po Evropi, bio u mnogim evropskim prestonicama i očigledno da su utisci sa tih boravaka doprineli da se on u nekim trenucima opredeli da u kontekst tih gradova smesti radnju i junake svojih priča – kaže naša sagovornica.
Pored priče “Dan u Rimu”, u Rimu se događa i priča “Prvi dan u radosnom gradu”. Andrić je tamo proveo 1920. i 1921. godinu, u poslanstvu pri Vatikanu. Zatim su se u pričama našli austrougarski gradovi Beč i Trst, pa rumunski Bukurešt, gde je bio činovnik u Generalnom konzulatu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca…
Svaka priča u ovoj knjizi o večitom sudbinskom preplitanju polisa i čoveka nalazi se u kreativnoj funkciji i svaka na svoj način stvara i nosi terete svoga vremena, objašnjavaju priređivači. Kao jedinstvena celina ove se priče nameću kao moderne vizije gradova u kojima su u vrlo preciznoj i istančanoj umetničkoj interpretaciji utemeljene otvorene i slobodne ljudske individualnosti. Andrićeva analiza zasniva se na poniranju u unutrašnji čovekov kosmos, na asocijativnosti jezika i stila, na suptilnom otvaranju ljudskih karaktera u kojima se neprekidno formiraju novi svetovi sa slobodnijim ljudskim sadržajima. Reč je o pričama koje su vešto, stilski i kompoziciono sigurno izvedene do kraja.
– Pred čitaocima je jedna mala evropska mapa, mala geografija Andrićeve pripovedačke proze. Pisac koristi atmosferu i milje tih gradova da pokaže interakciju između geografije i psihologije junaka. Tu se Andrić pokazuje i kao dobar poznavalac tih gradova jer je u njima i živeo. Iako se u Rimu nije dobro osećao, nije mu prijala klima, kao ni u Trstu, gde mu nije prijala vlaga, to očigledno nije uticalo na to da on da ovako raskošne portrete gradova u svojim pričama – kaže Žaneta Đukić-Perišić.
Prvu priču Andrić je objavio 1914. godine, na samom početku književne karijere, a zbirka priča “Kuća na osami” štampana mu je posthumno 1976. Za života je objavio šest zbirki priča: prve tri, sve pod nazivom “Pripovetke”, pojavile su se 1924, 1931. i 1936. godine, “Nove pripovetke” izašle su 1948, knjiga priča “Panorama” štampana je 1958, a zbirka “Lica” – 1960. godine. Veliki broj pripovedaka objavljenih tokom godina u periodici, u vremenu između štampanja knjiga priča, nije ušao ni u jednu Andrićevu zbirku. One su docnije štampane u posthumnim izdanjima njegovih sabranih dela.
U vreme kada su se pojavljivale, knjige Ive Andrića dočekivane su s velikom dobrodošlicom i kod nas, a i u inostranstvu, i tumačene su kao knjige koje sadrže neku posebnu zavodljivu snagu što je htela da promeni (a u tome je i te kako uspela) način umetničkog mišljenja i shvatanje odnosa u čovekovom svetu; koja je želela da drugačije upotrebi jezik i pomoću njegovog novog strukturiranja iz psihičkog i društvenog života čoveka izmami nove sadržaje, kao i slobodniji način ispitivanja, s većom idejnom, moralnom i društvenom žestinom. Ta obeležja Andrićevih proznih knjiga, a posebno knjiga pripovedaka, donela su mu karakteristike beskompromisnog pisca i istakla ga kao lucidnu gromadu srpske i evropske književnosti dvadesetog veka.
(Izvor: novosti.rs)
