Knjiga pesama “Noći lutajućih zvezda” Radivoja Stanivuka sva je u funkciji i u činu življenja. Ova zbirka iako se bavi univerzalnim temama, krajnje je intimistička knjiga, čak bi se moglo reći i autorefleksivna. Ovo je poezija snažnog ekspresionističkog koncentrata, poezija o strukturi identiteta, o avanturi i preplitanju progonijskih elemenata i sazveždja  ljudskog bića i sveta, prostora i vremena.

Poezija Zorana Bognara je preostali žig o našim pregnućima i lomovima, uspomenama, posrtajima i perspektivama pred Bogom, Vragom i Ogledalom koje je pesnik zasigurno razbio težeći novom. Njeno višeznačje sastoji se od zenovske mudrosti, naglašene filozofičnosti i, nadasve, snažne ekspresivnosti. Gotovo u svim svojim pesmama Bognar je ukazivao na pošast iskrivljenih i poremećenih ljudskih vrednosti i akcenat izričito stavljao na totalnu negaciju, odnosno, nepristajanje takvog načina života. Ima u ovim stihovima antičkog dostojanstva i postojanosti, ima zrelih poruka da svet nije dosegnut u konačnim projekcijama i da ono što o njemu znamo jesu samo njegovi bledi obrisi i da ga zbog toga tek treba upoznavati i osvajati…