Уз напомену да су библиотеке, музеји и архиви – темељи сваке културе, Јасмина Нинков је подсетила да је крај XIX и почетак XX века време када су се у Србији оснивале јавне библиотеке (читалишта). То су, по правилу, биле велике просторије у центру насеља. Статус града добијала су места која су имала милицију, пошту и библиотеку. У Београду, књиговезац и издавач Глигорије Возаровић отвара „малу библиотеку” и читаоницу 1827. године, која пет година касније прераста у Библиотеку вароши Београда (1832). Већ у децембру 1845, група грађана оснива Друштво србског читалишта у Београду, које 24. јануара отвара своје просторије корисницима. Тако је све почело.

После 2000. године, наглашава Јасмина Нинков, ситуација у библиотекама се донекле поправила, пре свега у Београду, а онда и у неким већим градовима Србије. Ипак, и даље не можемо да тврдимо да се библиотеке доживљавају као места задовољства не само културних, већ и информационих, образовних и социјалних потреба. Библиотекарство је област која вапи за коперниканским обртом ка идеалу јавног простора првог реда, које у времену транзиције треба да обезбеди сваком грађанину могућност непосредног приступа информацијама и културним садржајима.

За мото књиге, Јасмина Нинков узела је мисао Хорхе Луиса Борхеса: „Постоје само две велике светске тајне – порекло времена и порекло библиотека”.

(Политика)