Mimo tih ekstrema, Davek izgleda još nije uspeo da pronađe sopstveni odgovor na stvaranje. Ono je za njega zagonetka, utoliko neprijatnija što zna da je ne može odgonetnuti, iako to mora učiniti, sasvim sigurno: samo ako uspe da dâ iole koherentan odgovor na pitanje o prirodi stvaranja, steći će pravo na to da ona postoji kao jasna i intelektualna činjenica.
Sestrić je, ne bez ponosa, pesniku Daveku bio dao gotovo sve prerogative božanskog stvaranja. Međutim, ta demistifikacija nije – na žalost – dovela do nove ideje o stvaranju; umesto nje, pružila mu je samo nekoliko zamena, koje nije zgoreg pobliže ispitati.
Prva od njih je svakako sestrićeva ideja o tradiciji i individualnom talentu. Njegova, verovatno, najplodnija sugestija bila je u tome što stvaranje pojedinih pesnika posmatra kao prilog nečemu što je više i značajnije od svakog individualnog poduhvata. Za Davekovog sestrića, stvaranje ne potiče ex nihilo…
– Veliki pesnik je veliki zato što je svestan svoga zadatka u istoriji pesništva, rekao bi.
Tako je za sestrića istorija (odnosno tradicija) postala osnova koja omogućuje da se govori o stvaranju, ono u odnosu na šta tek može da se govori o stvaranju.
Međutim, ubrzo se pokazuje da je ideja o tradiciji manje siguran osnov za prosuđivanje stvaranja nego što se na prvi pogled čini. Postoji neka misao, ili neki krik koji Daveka navode na to da uopšte želi da stvara. Istina, Davek ne stvara izvan istorije (prava definicija pisanja je istorija pisanja), ali isto tako stvara i suočen nekim besom ili očajanjem. Stvaranje, najzad, nije samo suočavanje čoveka sa jednom tradicijom, već i sa nečim drugim; ono je i ”imaginarni muzej”, i ”bitka sa anđelom”.
Na granicama ovakvih definicija, Davek je bivao smožden, i sve češće čovek ga je mogao videti kako pada u neobjašnjiv zanos, viče kako je prorok (te postaje varalica) ili pak kako strpljivo i skromno izučava svoj zanat, kako ne preteruje sa slikama, niti se predstavlja kao mag. Šta mu je činiti?
Jednog prozračnog jutra bio je doveden do toga da stvaranje uopšte odbaci kao estetički i kritički vrednu ideju. Umesto stvaranja, u kritiku je uveo (naizgled marksistički) pojam ”literarne proizvodnje”.
– Uzaludno je pitati se do koje je mere proizvodnja jednog literarnog dela stvaranje: te glupkaste mitološke ideje, teološki ostaci, sve je to poreknuto ideološkim projektom, čije postojanje zastire i daleko prevazilazi pojedinačnu odluku jedne ličnosti, autora…
Njegov generacijski prijatelj i kolega, izvesni Mario, smatrao je da delo predstavlja samo posebnu kristalizaciju tog ideološkog projekta; kako postoji samo veliki blok ideološkog projekta, tako je pisac u stanju da izdiferencira samo njegov mali deo.
Složili su se. Ali…
Davek je bio, verovatno, među poslednjima koji bi mogli biti zaprepašćeni smelošću da se stvaranje potpuno odbaci.
– Niko drugi nije kriv do mi, rekao je Mariju, pošto nismo uspeli da stvorimo svoje delo koje bi bilo prihvatljivo za vreme u kojem, sasvim razumljivo, statue od kamena ne mogu preko noći oživeti.
Ali, kako mit o Pigmalionu predstavlja istinitu sliku stvaranja, tako i Nova kritika zagovara istinito stvaranje smisla (smisao nastanjuje samog sebe).
Davekovi roditelji se nisu bunili, oni su odavno shvatili da je njihov mimesis odbačen i prevaziđen. Takva isključivost je samo Davekovu umetnost dovela u nešto što bi se moglo nazvati prazninom, ali mu, isto tako, i omogućavala apsolutnu slobodu izbora svoje suštine.
Opet, da li je moguće reći kako ”podražavanje” oduzima, a ”izražavanje” daje umetnosti kreativnu moć, podsticaj?!
– Stvaranje je uvek drama između onoga što jesam, reče Davek, i onoga što je van mog domašaja!
– Mimesis, uzvratila je Jelena, sadrži u sebi tu dramu!
– Znam, reče mrzovoljno Davek, ali…
– Pigmalion je nešto najviše što čovek može da očekuje od svog stvaranja, reče Lukijan. Stvoreno se tako izjednačava sa ne-stvorenim!
– Ali, uzvrati Davek, u našem životu postoji neki obrazac, i ako se sa njim stalno ne suočavamo, naš život se nalazi u ozbiljnoj opasnosti da izgubi svaki smisao.
Međutim, najveća opasnost dolazi otud što smo skloni da mislimo da možemo stvoriti sve, i – što je još gore – da je ono što smo stvorili sve; zato valjda postoji prilična verovatnoća da nećemo uspeti da stvorimo mnogo.
